Пепео – отпад или сировина?

Oд када су 1970. године почели са радом први термоблокови, еколошки проблеми у Обреновцу су били све израженији. То је у неку руку било и за очекивати. Како су се низале године, тако су расла и пунила се огромна пространства од скоро 1.000 хектара отворених „складишта” за пепео. Наиме, толики простор су заузеле депоније за две термоелектране – ТЕНТ А и ТЕНТ Б. Из њихових димњака је куљао густи дим и ширио се, ношен ветровима на десетине километара. Пепео, чађ и гареж су постали саставни део живота Обреновчана, а на ту чињеницу се мало обраћала пажња све до уназад десетак година када је почео еколошки препород града. Те 2001. године почела су велика, а за домаће услове може се рећи и огромна улагања у изградњу постројења за пречишћавање димних гасова. Сви блокови на ТЕНТ А (има их шест) и ТЕНТ Б (два) од тада до данас добили су електрофилтере који су веома успешно очистили ваздух од штетних честица и њихову количину свели на европску норму која предвиђа да у једном нормалном метру кубном не сме бити више од 50 милиграма труња. То је и био кључни моменат да се Обреновчани освесте и схвате да су им више од три деценије, односно све до 2003. године, по глави падали пепео и гареж много више него што је то морало бити.

Зашто је тако било, може се само нагађати, али је сигурно да захтева за бољим третманом животне средине готово да и није било. Односно, једини који су знали да се нешто може и мора променити набоље били су људи из ТЕНТ. Они су имали иницијативу, идеје, пројекте и стручњаке који могу да их реализују. Тако је пре неколико година на ТЕНТ Б пуштен у рад систем за угушћени транспорт пепела који је на тој локацији готово елиминисао проблем развејавања пепела. Његова изградња је међутим, коштала 35 милиона евра.

Дуже од четири деценије ТЕНТ је издвајао огроман новац за очување животне средине и прослеђивао га у буџет државе, али и локалне самоуправе. Истовремено је на својим депонијама нагомилао више од 140 милиона тона пепела.

Дуг пут би био да се сада истражује колико је новца ТЕНТ пребацио у поменуте касе, али да је реч о огромним свотама више је него сигурно. На то нам указује најновији податак који прецизира да ће Планом пословања за 2013. годину ПД ТЕНТ за заштиту животне средине издвојити 4,55 милијарди динара, односно више од 40 милиона евра. Та такса ће бити уплаћена на рачун државе и локалне самоуправе у односу 60 према 40. Како ће се толики новац потрошити? На то питање одговор би требало да дају држава и сви они који су упрли прстом у ТЕНТ као у неваљало дете. То су пре свега разноразна „зелена” удружења која су наводном бригом за животну средину стекла право да завуку прсте у касу управо оних државних институције у које ТЕНТ уплаћује огроман новац.

Институције ЕУ су међутим у ТЕНТ препознали одличног реализатора добрих идеја: од око 100 милиона евра, колико је ТЕНТ уложио у екологију, од европских фондова је добио око 80 одсто. Јапан је учинио исто што и ЕУ и покренуо највећи и најскупљи еколошки пројекат на Балкану вредан најмање 250 милиона евра – изградња постројења за одсумпоравање димних гасова на ТЕНТ А. Сагледавајући све то, намеће се питање да ли наша држава и њене еколошке институције имају било какав план и програм за побољшање животних услова њених становника. Испада да су, под изговором – нема пара, билборди наше једино еколошко оружје.

Да ли су нам за очување животне средине увек потребни милиони евра? Сигурно да јесу, али можда би се бољом законском регулативом, разним иницијативама, сагледавањем туђих искустава... такође могло пуно урадити. Изменом законске регулативе можда би пепео могао постати сировина, а не отпад. Доскора је, по слову домаћих закона, био третиран чак и опасан отпад. Међутим, када су цементаре затражиле да га купују од ТЕНТ и мешају са својим производом, брже-боље нашло се времена и знања да се измени застарела регулатива.

У доба електронских комуникација, када је свет заиста једно велико село, могло би нам бити од велике помоћи када би нам неко за почетак разјаснио, на пример, како то Холанђани, чија држава има сличне капацитете термоелектрана као и Србија, нема проблем с пепелом, а нема ни депоније. Где га одлажу, да ли га одлажу, како га користе и шта раде с њим... Ко зна шта би још могло да се сазна и примени код нас кад би неко покренуо иницијативу за знањем.

Новинар