Pepeo – otpad ili sirovina?

Od kada su 1970. godine počeli sa radom prvi termoblokovi, ekološki problemi u Obrenovcu su bili sve izraženiji. To je u neku ruku bilo i za očekivati. Kako su se nizale godine, tako su rasla i punila se ogromna prostranstva od skoro 1.000 hektara otvorenih „skladišta” za pepeo. Naime, toliki prostor su zauzele deponije za dve termoelektrane – TENT A i TENT B. Iz njihovih dimnjaka je kuljao gusti dim i širio se, nošen vetrovima na desetine kilometara. Pepeo, čađ i garež su postali sastavni deo života Obrenovčana, a na tu činjenicu se malo obraćala pažnja sve do unazad desetak godina kada je počeo ekološki preporod grada. Te 2001. godine počela su velika, a za domaće uslove može se reći i ogromna ulaganja u izgradnju postrojenja za prečišćavanje dimnih gasova. Svi blokovi na TENT A (ima ih šest) i TENT B (dva) od tada do danas dobili su elektrofiltere koji su veoma uspešno očistili vazduh od štetnih čestica i njihovu količinu sveli na evropsku normu koja predviđa da u jednom normalnom metru kubnom ne sme biti više od 50 miligrama trunja. To je i bio ključni momenat da se Obrenovčani osveste i shvate da su im više od tri decenije, odnosno sve do 2003. godine, po glavi padali pepeo i garež mnogo više nego što je to moralo biti.

Zašto je tako bilo, može se samo nagađati, ali je sigurno da zahteva za boljim tretmanom životne sredine gotovo da i nije bilo. Odnosno, jedini koji su znali da se nešto može i mora promeniti nabolje bili su ljudi iz TENT. Oni su imali inicijativu, ideje, projekte i stručnjake koji mogu da ih realizuju. Tako je pre nekoliko godina na TENT B pušten u rad sistem za ugušćeni transport pepela koji je na toj lokaciji gotovo eliminisao problem razvejavanja pepela. Njegova izgradnja je međutim, koštala 35 miliona evra.

Duže od četiri decenije TENT je izdvajao ogroman novac za očuvanje životne sredine i prosleđivao ga u budžet države, ali i lokalne samouprave. Istovremeno je na svojim deponijama nagomilao više od 140 miliona tona pepela.

Dug put bi bio da se sada istražuje koliko je novca TENT prebacio u pomenute kase, ali da je reč o ogromnim svotama više je nego sigurno. Na to nam ukazuje najnoviji podatak koji precizira da će Planom poslovanja za 2013. godinu PD TENT za zaštitu životne sredine izdvojiti 4,55 milijardi dinara, odnosno više od 40 miliona evra. Ta taksa će biti uplaćena na račun države i lokalne samouprave u odnosu 60 prema 40. Kako će se toliki novac potrošiti? Na to pitanje odgovor bi trebalo da daju država i svi oni koji su uprli prstom u TENT kao u nevaljalo dete. To su pre svega raznorazna „zelena” udruženja koja su navodnom brigom za životnu sredinu stekla pravo da zavuku prste u kasu upravo onih državnih institucije u koje TENT uplaćuje ogroman novac.

Institucije EU su međutim u TENT prepoznali odličnog realizatora dobrih ideja: od oko 100 miliona evra, koliko je TENT uložio u ekologiju, od evropskih fondova je dobio oko 80 odsto. Japan je učinio isto što i EU i pokrenuo najveći i najskuplji ekološki projekat na Balkanu vredan najmanje 250 miliona evra – izgradnja postrojenja za odsumporavanje dimnih gasova na TENT A. Sagledavajući sve to, nameće se pitanje da li naša država i njene ekološke institucije imaju bilo kakav plan i program za poboljšanje životnih uslova njenih stanovnika. Ispada da su, pod izgovorom – nema para, bilbordi naše jedino ekološko oružje.

Da li su nam za očuvanje životne sredine uvek potrebni milioni evra? Sigurno da jesu, ali možda bi se boljom zakonskom regulativom, raznim inicijativama, sagledavanjem tuđih iskustava... takođe moglo puno uraditi. Izmenom zakonske regulative možda bi pepeo mogao postati sirovina, a ne otpad. Doskora je, po slovu domaćih zakona, bio tretiran čak i opasan otpad. Međutim, kada su cementare zatražile da ga kupuju od TENT i mešaju sa svojim proizvodom, brže-bolje našlo se vremena i znanja da se izmeni zastarela regulativa.

U doba elektronskih komunikacija, kada je svet zaista jedno veliko selo, moglo bi nam biti od velike pomoći kada bi nam neko za početak razjasnio, na primer, kako to Holanđani, čija država ima slične kapacitete termoelektrana kao i Srbija, nema problem s pepelom, a nema ni deponije. Gde ga odlažu, da li ga odlažu, kako ga koriste i šta rade s njim... Ko zna šta bi još moglo da se sazna i primeni kod nas kad bi neko pokrenuo inicijativu za znanjem.

Novinar