Завештање

Не знам да ли је ово што се догодило почетак краја политичке каријере Млађана Динкића, али сматрам да би тако нешто за Србију било изузетно добро. Из неколико разлога.

Први је што г. Динкић нема никаква убеђења, осим да он треба да буде на власти и дa управља привредом земље. Пошто нема никаква убеђења, радо прихвата било какву идеју која постаје осовина пуке манипулације. А идеја треба да буде „модерна“, пријемчива, треба да се уклопи у дух времена, треба да омогући политичку подршку, не њеној реализацији, не дао бог, него Млађану Динкићу. Почетком прошле деценије, идеја је била реформа, та фундаментална различитост у односу на Милошевићеву Србију и његов СПС. Та мантра је трајала неколико година. Потом је дошла „Србија на првом месту“, којом је привлачио све оне којима је било доста сапунске опере зване будућност државне заједнице са црногорском независношћу као обавезним епилогом, да би на крају пронашао празан политички простор у регионализацији. Па се тако мењао и назив партије: од Г-17 плус, још увек играјући на реформско-експертску емоцију, до УРС-а, а сутра би можда могло и Р2Д2.

Други разлог јесте то да је увек зарад свог уског политичког, то јест личног циља да опстане на власти и да са тог места управља Србијом као предузећем („Не могу да будем фикус у влади“), био спреман да начини штету невиђених размера у виду потпуно контрапродуктивних политика. Наравно, није Млађан Динкић једини заслужан за огроман фискални дефицит који Србија бележи, нити за извозну неконкурентност њене привреде, али је он том дефициту значајно допринео, између осталог, својим програмима субвенционисања свега и свачега, тачно циљајући оне који ће знати да ту услугу врате. Није га много интересовала широка политичка подршка, када је схватио да не може да је добије, али му је много значила она усредсређена, али интензивна – нарочито од оних који имају новца. А невероватан политички инстинкт и огромна енергија с којом га је следио, заједно са агресивним политичим маркетингом, дали су резултате – његов дванаестогодишњи опстанак на власти и стање привреде какво имамо.

Трећи разлог јесте то што је Млађан Динкић унео начин јавне комуникације какав пре њега није забележен. Почев од изјаве још давне 2001. године: „Знате, господин Шешељ је будала!“ Преко изјаве да су лажна обећања нешто сасвим легитимно – „То сам урадио (обећање о 1.000 евра од бесплатних акција) да би Борис Тадић добио изборе“, па све до најновије: „Господин Дачић вас је слагао“.Јасна порука да је дозвољено све да би се опстало на власти. И дуго је био успешан у томе.

Четврти разлог јесте ароганција. Пошто је смењен са места министра, изјављује да његов наследник не сме да буде туњав. Није му, макар случајно, пало на памет да каже: да буде компетентан, да буде марљив и привржен послу, да говори истину, да не даје лажна обећања, да се усредсреди на главне проблеме српских јавних финансија, да буде пристојан. Дакле, ево завештања: Кад већ не могу да будем ја, нека нови министар финансија буде – исти ја! Ето то је систем вредности и комуникације који је на српску политички сцену донео Млађан Динкић. Не само он, додуше.

То су све разлози због којих је добро да г. Динкића више не буде у политичком животу Србије. Но, независно од његове личне (политичке) судбине, право је питање да ли се српска политика може решити личности попут њега. Тиме се долази до следећег питања. Колико је домаће бирачко тело заслужно за његов несвакидашњи успех?

У Србији је веома распрострањен обичај да се верује лажним пророцима. И да се верује у то да се успех може постићи без сопственог напора и без икакве муке. Зато што ми имамо право да нам неко други реши наше проблеме! Право на субвенције за нова радна места, на субвенционисање камата, на довођење инвеститора, на плате које се исплаћују из буџета, на све наше принадлежности и право да се задужујемо (деца ће да врате). За све су криви неки други и никада нисмо криви ми. Па се онда закључује: „Можда је овакав или онакав, али ипак је Динкић урадио нешто за нас.“ А Србији све горе!

Кандидата за новог Динкића има много: пуне су српске политичке партије таквих, који су спремни да жртвују туђи и општи интерес зарад сопственог добра – зарад киле меса. Можда кандидати нису тако политички талентовани и бескрупулозни, али рекао бих да обећавају. А могу успети једино уколико их бирачко тело, решено да његове проблеме реши неко други, овласти да буду господари туђе судбине. Ц(иј)ена? Права ситница!

Професор Правног факултета Универзитета у Београду