Слова – симболи уметности

Нема свако срећу да још у раном детињству себи предвиди животну путању. Добрило Николић је 1944. имао само шест година када је на зиду очеве ковачко-металске радионице у Ариљу, разним бојама донетим из татине радње, исписао велика слова која је научио: П А Н Т Р Љ Б Ж Н. Тек десетак година касније он ће случајно открити да је то кључ његовог живота, шифра чијим декодирањем ће сазнати каква га будућност очекује и да ће слова бити симболи његове ликовне уметности и његов језик за споразумевање са осталима.
То се догодило у тренутку када му је нешто старији друг из детињства казао да у Новом Саду похађа Школу за примењену уметност. Она слова са зида очеве радионице су тада заблистала пуним сјајем. Одлука је донета: постаће уметник са титулом академског графичара дизајнера. И дан-данас Добрило жали што тај свој животни код није некако сачувао, или бар снимио фотографским апаратом.

Стан Добрила Николића у солитеру у Новом Београду је препун књига. Добрило руком прелази преко хрбата романа, енциклопедија, монографија, лексикона, сабраних дела страних и домаћих класика.

– Према некој мојој рачуници, ликовно сам обликовао, опремио, око 2.500 књига. Једном, давно, Александар Спасић, уредник Гинисове књиге рекорда за ово подручје, рекао ми је да би због тога и мене требало уврстити у ту јединствену светску ризницу. И мене је заголицао тај предлог, али када сам схватио колики је то посао, јер је требало спремити све податке о сваком издању, дигао сам руке и изгубио жељу за таквим признањем – показује Николић да не жали много за том пропуштеном приликом.

Док слушам Добрила са каквом љубављу говори о свом послу, о студијама у Новом Саду и Београду, о боравку у Паризу код свог брата, све време покушавам да се искобељам из клупчета утисака које ме обмотало и из чијег средишта стижу неки удаљени гласови који говоре да је он аутор тих 2.500 књига, да их је све он написао, односно да је реч о својеврсном коауторству.  

О, будало, кажем себи, где си ти видео да је један човек, ма како вредан и надарен био, постигао да за две трећине људског века испише целу библиотеку. И као што је њему друг из детињства декодирао шифру са зида очеве радионице, тако је и Добрило дешифровао ту моју сулуду мисао.

– Књига није раван. Она има три димензије. Омот, ако постоји, представља зачетак живота књиге. Тек кад видимо решење на корицама и све оне сликовите, ликовне елементе, читалац се неосетно уводи у књижевно дело и тада настаје прави живот књиге – објашњава Добрило како графички изглед књиге доприноси духу дела. Он им је на тај начин удахнуо живот.  

После чујем да онај утисак о ауторству нисам само ја имао него се нешто слично причинило и Добриловој супрузи Јани. Рекла му је да је "грехота да књиге које је радио чаме у кутијама" и да би требало да им се у стану нађе достојно место. То је то, Јано! Браво, сада ми је лакше. Касније закључујем да Јана и ја нисмо сами, да на неки начин тако мисле и други, многи који су му за све ове године рада на привлачном и уметничком изгледу књига доделили око 50 награда и признања. Само су му на Сајму књига, током више деценија, уручене 23 награде и похвале. Зато је често од својих пријатеља слушао: "Је ли, Доцо, колико је прошло сати откад ниси добио награду?"

Да је Добрило Николић, у неку руку, коаутор сваке књиге коју опрема и ликовно обликује, ставила му је до знања и наша славна поетеса Десанка Максимовић. На корицама једне њене књиге песама, у издању "Просвете", Николић је ставио графику – Десанкин портрет са шеширом. Песникиња му је приликом првог сусрета, по изласку књиге, благо пребацила што ју је графичким приказом њеног лика начинио доста старијом. "Знате, Добрило, свако у сваким годинама има своју симпатију, па није свеједно како аутор, још ако је то жена, изгледа на корицама књиге коју има намеру некоме да поклони", рекла је песникиња шеретски се смејући. Онда му је замерила и што је мали троугао у левом, доњем углу корица испуњен, па јој личи на флор који се ставља преко фотографије покојника.

– Да, да, било је таквих случајева да се писцима нису допала ликовна решења корица и омота књига. Ни Милораду Павићу се није допао изглед корица првог издања романа "Предео сликан чајем". После је уговором тражио да искључиво ја радим графичко обликовање његових сабраних дела – говори Николић о краткотрајним неспоразумима које је имао са ауторима.

Е, мој Добрило, Михајлов сине, не би ти имао никакве главобоље у послу којем си посветио цео живот да није посреди "оно" о чему је у "Политици" далеке 1978. године писао професор Павле Васић, ветеран наше ликовне критике: "Николићева рафинована уметничка природа изграђује један дизајн који не подсећа ни на кога код нас, баш по разноврсности средстава".

Та јединственост у графичком изражавању, како су приметили пријатељи Добрила Николића, допринела је да он у нашој земљи оствари "амерички сан". Кажу упућени да си у САД нешто постигао само ако те сви траже. Добрило Николић је код нас веома тражени стваралац, графички дизајнер, не само за књиге, већ и за каталоге, монографије, плакате. Поноси се монографијама "Оља Ивањицки", "Љуба Поповић", "Димитрије Поповић" и "Уметнички портрет архитекте Томе Марковића". Стручњаци сматрају да су та дела врх обликовања и графичке креације.

– Успешан графички дизајн је синтеза писане речи, ликовне уметности, инжењеринга и маркетинга. Прва књигу коју сам обликовао у Новом Саду била је о пољопривреди. Користио сам зелену боју као вегетацију, жуту као плодове и белу као светлост. Имао сам подршку професора Михаила С. Петрова, али је суштину мог стваралаштва први уочио Ото Бихаљи-Мерин. До њега су ме довели Јара Рибникар и Алекса Челебоновић који су ми, после моје прве изложбе у Галерији Графичког колектива 1965. године, понудили рад у Издавачком заводу "Југославија". Касније ме Иван В. Лалић, уредник "Просвете", позвао у ту издавачку кућу у којој сам и пензију дочекао – каже Добрило Николић.