Slova – simboli umetnosti

Nema svako sreću da još u ranom detinjstvu sebi predvidi životnu putanju. Dobrilo Nikolić je 1944. imao samo šest godina kada je na zidu očeve kovačko-metalske radionice u Arilju, raznim bojama donetim iz tatine radnje, ispisao velika slova koja je naučio: P A N T R Lj B Ž N. Tek desetak godina kasnije on će slučajno otkriti da je to ključ njegovog života, šifra čijim dekodiranjem će saznati kakva ga budućnost očekuje i da će slova biti simboli njegove likovne umetnosti i njegov jezik za sporazumevanje sa ostalima.
To se dogodilo u trenutku kada mu je nešto stariji drug iz detinjstva kazao da u Novom Sadu pohađa Školu za primenjenu umetnost. Ona slova sa zida očeve radionice su tada zablistala punim sjajem. Odluka je doneta: postaće umetnik sa titulom akademskog grafičara dizajnera. I dan-danas Dobrilo žali što taj svoj životni kod nije nekako sačuvao, ili bar snimio fotografskim aparatom.

Stan Dobrila Nikolića u soliteru u Novom Beogradu je prepun knjiga. Dobrilo rukom prelazi preko hrbata romana, enciklopedija, monografija, leksikona, sabranih dela stranih i domaćih klasika.

– Prema nekoj mojoj računici, likovno sam oblikovao, opremio, oko 2.500 knjiga. Jednom, davno, Aleksandar Spasić, urednik Ginisove knjige rekorda za ovo područje, rekao mi je da bi zbog toga i mene trebalo uvrstiti u tu jedinstvenu svetsku riznicu. I mene je zagolicao taj predlog, ali kada sam shvatio koliki je to posao, jer je trebalo spremiti sve podatke o svakom izdanju, digao sam ruke i izgubio želju za takvim priznanjem – pokazuje Nikolić da ne žali mnogo za tom propuštenom prilikom.

Dok slušam Dobrila sa kakvom ljubavlju govori o svom poslu, o studijama u Novom Sadu i Beogradu, o boravku u Parizu kod svog brata, sve vreme pokušavam da se iskobeljam iz klupčeta utisaka koje me obmotalo i iz čijeg središta stižu neki udaljeni glasovi koji govore da je on autor tih 2.500 knjiga, da ih je sve on napisao, odnosno da je reč o svojevrsnom koautorstvu.  

O, budalo, kažem sebi, gde si ti video da je jedan čovek, ma kako vredan i nadaren bio, postigao da za dve trećine ljudskog veka ispiše celu biblioteku. I kao što je njemu drug iz detinjstva dekodirao šifru sa zida očeve radionice, tako je i Dobrilo dešifrovao tu moju suludu misao.

– Knjiga nije ravan. Ona ima tri dimenzije. Omot, ako postoji, predstavlja začetak života knjige. Tek kad vidimo rešenje na koricama i sve one slikovite, likovne elemente, čitalac se neosetno uvodi u književno delo i tada nastaje pravi život knjige – objašnjava Dobrilo kako grafički izgled knjige doprinosi duhu dela. On im je na taj način udahnuo život.  

Posle čujem da onaj utisak o autorstvu nisam samo ja imao nego se nešto slično pričinilo i Dobrilovoj supruzi Jani. Rekla mu je da je "grehota da knjige koje je radio čame u kutijama" i da bi trebalo da im se u stanu nađe dostojno mesto. To je to, Jano! Bravo, sada mi je lakše. Kasnije zaključujem da Jana i ja nismo sami, da na neki način tako misle i drugi, mnogi koji su mu za sve ove godine rada na privlačnom i umetničkom izgledu knjiga dodelili oko 50 nagrada i priznanja. Samo su mu na Sajmu knjiga, tokom više decenija, uručene 23 nagrade i pohvale. Zato je često od svojih prijatelja slušao: "Je li, Doco, koliko je prošlo sati otkad nisi dobio nagradu?"

Da je Dobrilo Nikolić, u neku ruku, koautor svake knjige koju oprema i likovno oblikuje, stavila mu je do znanja i naša slavna poetesa Desanka Maksimović. Na koricama jedne njene knjige pesama, u izdanju "Prosvete", Nikolić je stavio grafiku – Desankin portret sa šeširom. Pesnikinja mu je prilikom prvog susreta, po izlasku knjige, blago prebacila što ju je grafičkim prikazom njenog lika načinio dosta starijom. "Znate, Dobrilo, svako u svakim godinama ima svoju simpatiju, pa nije svejedno kako autor, još ako je to žena, izgleda na koricama knjige koju ima nameru nekome da pokloni", rekla je pesnikinja šeretski se smejući. Onda mu je zamerila i što je mali trougao u levom, donjem uglu korica ispunjen, pa joj liči na flor koji se stavlja preko fotografije pokojnika.

– Da, da, bilo je takvih slučajeva da se piscima nisu dopala likovna rešenja korica i omota knjiga. Ni Miloradu Paviću se nije dopao izgled korica prvog izdanja romana "Predeo slikan čajem". Posle je ugovorom tražio da isključivo ja radim grafičko oblikovanje njegovih sabranih dela – govori Nikolić o kratkotrajnim nesporazumima koje je imao sa autorima.

E, moj Dobrilo, Mihajlov sine, ne bi ti imao nikakve glavobolje u poslu kojem si posvetio ceo život da nije posredi "ono" o čemu je u "Politici" daleke 1978. godine pisao profesor Pavle Vasić, veteran naše likovne kritike: "Nikolićeva rafinovana umetnička priroda izgrađuje jedan dizajn koji ne podseća ni na koga kod nas, baš po raznovrsnosti sredstava".

Ta jedinstvenost u grafičkom izražavanju, kako su primetili prijatelji Dobrila Nikolića, doprinela je da on u našoj zemlji ostvari "američki san". Kažu upućeni da si u SAD nešto postigao samo ako te svi traže. Dobrilo Nikolić je kod nas veoma traženi stvaralac, grafički dizajner, ne samo za knjige, već i za kataloge, monografije, plakate. Ponosi se monografijama "Olja Ivanjicki", "Ljuba Popović", "Dimitrije Popović" i "Umetnički portret arhitekte Tome Markovića". Stručnjaci smatraju da su ta dela vrh oblikovanja i grafičke kreacije.

– Uspešan grafički dizajn je sinteza pisane reči, likovne umetnosti, inženjeringa i marketinga. Prva knjigu koju sam oblikovao u Novom Sadu bila je o poljoprivredi. Koristio sam zelenu boju kao vegetaciju, žutu kao plodove i belu kao svetlost. Imao sam podršku profesora Mihaila S. Petrova, ali je suštinu mog stvaralaštva prvi uočio Oto Bihalji-Merin. Do njega su me doveli Jara Ribnikar i Aleksa Čelebonović koji su mi, posle moje prve izložbe u Galeriji Grafičkog kolektiva 1965. godine, ponudili rad u Izdavačkom zavodu "Jugoslavija". Kasnije me Ivan V. Lalić, urednik "Prosvete", pozvao u tu izdavačku kuću u kojoj sam i penziju dočekao – kaže Dobrilo Nikolić.