У сенци вође

"Код нас председници странака одлучују како ће посланици гласати, па је чак и у Устав ушло да су посланици смењиви. У пропорционалном изборном систему о свему одлучује врх странке, што тајкунима више одговара, јер уместо да имају посла са Скупштином разговарају са неколицином политичара."

Ово је у дебати Демократског политичког форума, одржаној прошле недеље у организацији Фонда Центар за демократију, рекао Слободан Вучковић, дугогодишњи посланик ДС-а. И Драгољуб Мићуновић, посланик из исте странке, потврдио је да у пропорционалном изборном систему влада партијска олигархија. Он је рекао и да није потписао аутоматску оставку на посланичко место, вероватно због статуса који има у странци.

Бланко оставке не постоје нигде у свету, тврди Миодраг Радојевић, истраживач сарадник у Институту за политичке студије. Управо су овдашње партије у прошлом сазиву Скупштине Србије бланко оставкама изигравале одлуку Уставног суда Србије да мандат припада посланику. Једино су радикали јасно и гласно говорили да по њима мандати припадају странци и – тачка. Томислав Николић се као председник Административног одбора Скупштине Србије и понашао у складу са тим ставом. СПО је поштовао став Уставног суда јер није имао избора: већина његових посланика приклонила се премијеру Војиславу Коштуници, мањина је остала уз партијског вођу Вука Драшковића. Демократе Бориса Тадића су оштро протестовале када су двојица посланика Листе за Санџак, са изборне листе ДС-а, претрчали у табор Коштуничине владајуће коалиције. Истовремено, подржавали су једног посланика ДСС-а, који је сматрао да има право да напусти своју странку и задржи посланички мандат. ДСС је, опет, тражио да се том посланику одузме мандат, што се и десило, али је подржао посланике Листе за Санџак у одлуци да напусте посланички клуб ДС-а и дају подршку тада владајућој коалицији.

Партијске врхушке су правећи нови Устав заборавиле на ранију одлуку Уставног суда и да би осигурале сопствену неприкосновеност и беспоговорну послушност у темељни акт правног система уписале да мандат припада странци. После тога су  бланко оставке, специфичност Србије, постале непотребне   

И због оваквог исхода утакмице између партијских врхушки и Уставног суда, Зоран Стојиљковић, политиколог, каже да већину странака карактерише концентрација моћи у рукама партијске егзекутиве и сукоби унутар ње. "Партије су по својој реалној унутрашњој структури ретко демократске организације јер у своје редове укључују мањину која тежи да освоји што више гласова и задобије власт. У странкама је све централизовано – финансије, кадрирање, монопол најужег састава да одлучује о коалицијама и саставу владе."

На дилему да ли су странке ауторитарне зато што је друштво недемократско или су оне недемократске зато што је друштво аутократско, социолог Владимир Вулетић одговара ставом да су странке "само делимично институција грађанског друштва и да оне помажу демократизацији друштва утолико што грађани бирају на изборима између неколико олигархија. Један од начина да се странке демократизују су фракције, али код нас то није заживело јер као да се сви руководе крилатицом да су ’фракције највећи непријатељи’. Код нас влада више једнопартијских олигархија, јер свима који су у политици за углед је служила комунистичка партија, било да су били власт или опозиција. Странке би биле слободније да их је мање, јер у оваквој конкуренцији се плаше да им се распадне структура или да им неко преузме власт или чланство."

На исту дилему одговор Радојевића  гласи: "Без демократије у странкама нема демократије ни у друштву јер оне би требало да грађане образују за демократију, а пре тога морају саме да буду демократичне, да – између осталог – негују различитост мишљења."

Овај истраживач мисли да демократски блок покушава да покаже да ради на демократизацији избора у странци, као ДС на нивоу града. Али, просечни грађанин Србије могао је да на телевизијском каблу види како је хрватска СДП  на последњим изборима имала шест кандидата, како су одржавали  конвенције.

Радојевић као лек за демократизацију партија  предлаже да избори у странкама буду непосредни – као у Америци. Јер,  "кроз процес демократије у странкама види се куда иде друштво".