Догодовштине ,,из стари Лесковац’’

Лесковац – Томислав Н. Цветковић, познати лесковачки књижевник, као ретко ко у граду на Ватерници, зна и врло лепо прича ,,шале из чаршије’’. И за "Политику" нам је понудио неколико догодовштина ,,из стари Лесковац’’.

Бија у Лесковац неки много добар доктор. Од милоште, сви су га звали: докторче Жаче! Бија је цењен и омиљен, јербо је умејаја с’а људи и да ги саветује и да се интересује за њино здравље. И човек трезвен, паметан и исправан. Што се вика: мане неје имаја! Одједанпут протурили глас:

– Докторче живи с’с шофера!

И цел’ се Лесковац почеја да чуди: к’ко па тој, зар тој може да буде истина! Неки поверовали, неки несу, ама глас се пронеја... А оно које било. Купија докторче Жак ауто, а његова жена Грета шоферирала, управљала с ауто... И л’кнуло на сви.

Ево још једне згоде, али о другом доктору, др Мазнићу:

Прича се по Лесковац к’ко је тој волеја да каже чувени доктор Мазнић, кој си је млого волеја друштво, седељке, песму, свирку, па и добру капљицу. Он је објашњавао како је још Шекспир рекја:

,,Тешко је Србин бити!
За кога је све једно:
бити ил’ не бити,
Ал неје све једно:
пити ил’ не пити!

Да л’ је тој сам Мазнић турија у Шекспирова уста, ил’ па чуја од некога, не се знаје. Ама, сигурно је да тој Шекспир неје казаја.

Адвокат Благоје Манић, беседи Томислав Н. Цветковић, као и сваки Србин, обожавао је прасетину. Једном тако, уђе у касапницу и затражи кило свињских крменадли.

– Гос’н Благоје, поче да муца касапин, снебивајући се, данас је голем празник, пости се!

– Знам де – одговори Благоје – на зејтин ћу да их испржим!

Друга, такође занимљива прича, везана је за познатог адвоката Манића:

Манић је школовао истовремено четворо деце у Београду. Да би смањио трошкове, Благоје је својој деци сваке недеље слао храну у картонским кутијама... Те кутије су деца враћала натраг. Једном га неки пријатељ упита како је и како напредују деца на студијама. Благоје кратко одговори:

– Кутије се исцепише, деца школу не свршише, ја не могу више!

Кад смо код Лесковца и лесковачког говора неа можемо а да не споменемо једну његову особину: све што има име – и надимак има. Дешавало се често да је надимак важнији од имена.

Ево једне такве згоде коју нам је испричао Томислав Цветковић.

Године 1900. одлази Горча ћата из Лесковац са регрутима у Врање и списком њихових имена и презимена. Три регрута – истог имена: Милан Стојановић.

Уз списак неки водник из врањског војног округа звани Сутра и стаде прозивати. Прозове: Милан Стојановић! Нико се од регрута не одазва. Он штиклира то име.

Прочита га мало касније опет: Милан Стојановић! Нико се опет не одазва... Десило се то и трећи пут. Кад је завршио прозивку, окрене се Горчи ћати, па му рече:

– А бре, ћато, па овде ти нема сви регрути!!

– Туј су сви! Дај овам тај списак па ће видиш да су туј!

Узе ћата списак и прочита штиклиране регруте:

– Милан Стојановић Голотроче!

– Ја!

Милан Стојановић Звер!

– Ја!

– Милан Стојановић  Близнак!

– Ја! – одазва се трећи.

Водник звани Сутра приђе Милану Стојановићу Голотрпчету и рече:

– Је ли, бре, што се ти не одазва кад те је прозва, а!

– Знам ли, бре, водниче, кога ти Милана прозиваш и од коју фамилију!