Dogodovštine ,,iz stari Leskovac’’

Leskovac – Tomislav N. Cvetković, poznati leskovački književnik, kao retko ko u gradu na Vaternici, zna i vrlo lepo priča ,,šale iz čaršije’’. I za "Politiku" nam je ponudio nekoliko dogodovština ,,iz stari Leskovac’’.

Bija u Leskovac neki mnogo dobar doktor. Od milošte, svi su ga zvali: doktorče Žače! Bija je cenjen i omiljen, jerbo je umejaja s’a ljudi i da gi savetuje i da se interesuje za njino zdravlje. I čovek trezven, pametan i ispravan. Što se vika: mane neje imaja! Odjedanput proturili glas:

– Doktorče živi s’s šofera!

I cel’ se Leskovac počeja da čudi: k’ko pa toj, zar toj može da bude istina! Neki poverovali, neki nesu, ama glas se proneja... A ono koje bilo. Kupija doktorče Žak auto, a njegova žena Greta šoferirala, upravljala s auto... I l’knulo na svi.

Evo još jedne zgode, ali o drugom doktoru, dr Mazniću:

Priča se po Leskovac k’ko je toj voleja da kaže čuveni doktor Maznić, koj si je mlogo voleja društvo, sedeljke, pesmu, svirku, pa i dobru kapljicu. On je objašnjavao kako je još Šekspir rekja:

,,Teško je Srbin biti!
Za koga je sve jedno:
biti il’ ne biti,
Al neje sve jedno:
piti il’ ne piti!

Da l’ je toj sam Maznić turija u Šekspirova usta, il’ pa čuja od nekoga, ne se znaje. Ama, sigurno je da toj Šekspir neje kazaja.

Advokat Blagoje Manić, besedi Tomislav N. Cvetković, kao i svaki Srbin, obožavao je prasetinu. Jednom tako, uđe u kasapnicu i zatraži kilo svinjskih krmenadli.

– Gos’n Blagoje, poče da muca kasapin, snebivajući se, danas je golem praznik, posti se!

– Znam de – odgovori Blagoje – na zejtin ću da ih ispržim!

Druga, takođe zanimljiva priča, vezana je za poznatog advokata Manića:

Manić je školovao istovremeno četvoro dece u Beogradu. Da bi smanjio troškove, Blagoje je svojoj deci svake nedelje slao hranu u kartonskim kutijama... Te kutije su deca vraćala natrag. Jednom ga neki prijatelj upita kako je i kako napreduju deca na studijama. Blagoje kratko odgovori:

– Kutije se iscepiše, deca školu ne svršiše, ja ne mogu više!

Kad smo kod Leskovca i leskovačkog govora nea možemo a da ne spomenemo jednu njegovu osobinu: sve što ima ime – i nadimak ima. Dešavalo se često da je nadimak važniji od imena.

Evo jedne takve zgode koju nam je ispričao Tomislav Cvetković.

Godine 1900. odlazi Gorča ćata iz Leskovac sa regrutima u Vranje i spiskom njihovih imena i prezimena. Tri regruta – istog imena: Milan Stojanović.

Uz spisak neki vodnik iz vranjskog vojnog okruga zvani Sutra i stade prozivati. Prozove: Milan Stojanović! Niko se od regruta ne odazva. On štiklira to ime.

Pročita ga malo kasnije opet: Milan Stojanović! Niko se opet ne odazva... Desilo se to i treći put. Kad je završio prozivku, okrene se Gorči ćati, pa mu reče:

– A bre, ćato, pa ovde ti nema svi regruti!!

– Tuj su svi! Daj ovam taj spisak pa će vidiš da su tuj!

Uze ćata spisak i pročita štiklirane regrute:

– Milan Stojanović Golotroče!

– Ja!

Milan Stojanović Zver!

– Ja!

– Milan Stojanović  Bliznak!

– Ja! – odazva se treći.

Vodnik zvani Sutra priđe Milanu Stojanoviću Golotrpčetu i reče:

– Je li, bre, što se ti ne odazva kad te je prozva, a!

– Znam li, bre, vodniče, koga ti Milana prozivaš i od koju familiju!