Под "заштитом" Хашког трибунала

У судски овереној изјави број 5402/07 у Четвртом општинском суду у Београду супруга Милана Бабића је рекла:

"Зовем се Душанка Бабић рођена 23. јануара 1952. у Врлици, општина Сињ, Република Хрватска. Супруга сам пок. Милана Бабића.

Тешко је испричати шта смо моја породица и ја све проживели за време које смо провели под ’заштитом’ Хашког трибунала. Мало смо боље откад смо се вратили у Србију. Ту су нам и породица и пријатељи, па је мало лакше. Али ипак је тешко превазићи све што нам се издешавало у последње четири године.

Никад нећу бити сигурна да ли се мој муж заиста убио или не. Само знам да је био под толиком пресијом да је требало да буде натчовек па да све то издржи. За само два месеца је ослабио двадесет килограма. Био је исцрпљен свакодневним истрагама, суђењем, сведочењима и огромном бригом због нерешавања наше ситуације.

Пре одласка у Холандију, Милан, овде у земљи, није успео да добије неки савет у вези с тим шта да ради поводом тога што се нашао на тој листи осумњичених од Хашког трибунала, али свуда је наилазио на затворена врата и онда је некако ступио у контакт са неким из хашке канцеларије. Тада је почео да износи нека своја сазнања о ранијим догађајима што су они искористили и навели га да касније и сведочи и то је довело до тога да се морамо преселити због безбедности што у ствари није била наша воља и што нам је било јако тешко да прихватимо.

Кад смо дошли у Холандију речено нам је да ћемо тамо бити само привремено, неколико месеци, а да ћемо онда бити пресељени у трећу земљу где бисмо могли нормално да живимо, ја да радим, а деца да наставе студије. Али они су очигледно гледали само свој интерес и тако су нас мало-помало држали у Холандији три и по године.

Било је јасно да нас они намерно држе у таквој неизвесности без икаквог статуса и не решавајући питање наше релокације, како би тиме вероватно лакше од Милана изнудили да више сарађује са њима, а и он нам је сам више пута рекао како је уверен да га уцењују са нама, мада нисмо смели баш отворено да причамо о томе јер смо знали да нас стално прислушкују.

Они су јако перфидни, тако да је тешко рећи конкретно на који начин нас они искориштавају за своје циљеве, али су нас довели у безизлазну ситуацију. Били смо препуштени само њима. Није се могло назад.

Ми тамо уопште нисмо живели самостално, потпуно смо зависили од њих, само првих годину дана пасоши су нам били визирани, а после тога смо тамо боравили такорећи илегално.

Док смо били под заштитом морали смо прекинути контакте са пријатељима и родбином у Србији, само бисмо се ми понекад јавили Милановој мајци и сестри, али ни оне нису смеле да знају где смо и како живимо.

Пошто смо тамо били тако изоловани, ми заправо нисмо знали све шта се дешава у Србији. Они су нам у почетку доносили повремено неке чланке са најгорим текстовима против Милана, да бисмо ми схватили да се не смемо вратити у Србију, да немамо куд. Они нам то нису директно говорили, али таквим текстовима су нам то посредно стављали до знања. Мислимо да су због тога инсистирали и на јавном сведочењу. Тако смо онда били потпуно у њиховим рукама, Милан па и ми.

Милан је са истрага долазио исцрпљен и уморан.

Знам да Милан након сведочења у Милошевићевом случају није имао намеру да сведочи и даље.  Ми смо све време, док је трајало то сведочење, били смештени у једном викенд насељу које је у то време (зима 2002–2003. године) било скоро пусто. Сећам се тог завршног дана сведочења у случају Милошевић. Чим је завршио сведочење, рекли су да ће  подићи оптужницу и против њега. Увече је одједном нестало струје, настао је мркли мрак, а ми сами, нигде никог у околини. Могло би се рећи да је то случајно, али ми смо сви били убеђени да није...

Рекли су му да очекују да сведочи и у осталим процесима у Хагу. Тек кад је пристао, ми смо из викенд насеља пребачени у град.

Кад је подигнута оптужница против њега, речено нам је да земља сталног боравка не може да нас прими док се не зна дужина Миланове казне. Да није признао кривицу, процес би се отегао годинама и ми бисмо све време живели у неизвесности.

Милан је био поверљив према свом адвокату, за кога сматрам да је био човек близак тужилаштву, и који га је често подстицао да говори убедљивије и уверљивије, као у случају Миланове изјаве приликом кајања и признања кривице.

Одбијао је да сведочи у случају Крајишник пре него што нас преселе у земљу сталног боравка. Ипак је морао да сведочи и то пар дана пре изрицања пресуде у свом сопственом случају. 

Иначе, ми смо живели тако што смо добијали новчану месечну помоћ по члану обитељи. Могла сам уштедети нешто јер нисмо излазили нигде и нисмо имали трошкова. Деца су на инсистирање уписана у школу која није била њихов избор док смо чекали на релокацију у трећу земљу где бисмо наводно становали и наставили студије по њиховој жељи и где бих ја радила. Коначно смо пребачени у трећу земљу након три и по године привременог боравка у Холандији без икаквог статуса.

Отишли смо баш у време кад је Милан био на пола сведочења у случају Мартић. Тада се десио трагични догађај. Људи су дошли да нам кажу да је нађен мртав, а сутрадан су нам саопштили како се то десило. Наравно да смо били у шоку и пребачени смо у Хаг где су нас тада испитивали у циљу истраге, сваког понаособ. Ми смо одговарали колико смо били у могућности у таквом стању а они су на основу таквог разговора формулисали текст као наше изјаве што смо ми после потписали.

Ту није било написано све што смо рекли, само онолико колико је њима требало. Није било делова разговора да је Милан говорио да нас држе у Холандији у неизвесности да њега уцењују, да је добио 13 година само да га лакше држе на располагању док не буду завршена планирана сведочења и у другим процесима.

Тешко могу да поверујем да је Милан извршио самоубиство, осим што знам да је једном рекао да треба њега да нема да бисмо ми били слободни. Можда није више могао издржати да га искоришћавају за сведочења одуговлачећи решења за неки нормалан живот, за нас, његову породицу.

Последњих пет месеци је провео у затвору у трећој земљи, а ми смо остали у Холандији. Нисмо се видели тих пет месеци, а први пут смо се чули телефоном након два и по месеца. У међувремену смо разменили неколико писама која је слао преко трибунала. Писао их је на енглеском да би што пре стигла, да се не губи време на превођењу код провере. Писма је започињао на српском "Мили моји".

Видели смо се кад је враћен у Хаг на сведочење у случају Мартић, јер смо тада још били у Холандији. Био је веома слаб и испричао нам је да је био у условима најстроже изолације, наводно због безбедности.

Ми смо му испричали да ће нам у новој земљи дати визу само на шест месеци и био је забринут због тога јер су њему рекли да не гарантују где ће да се врати након одслужења казне.

Поново се враћам на трагични догађај. Иако сам била у шоку питала сам да ли постоји неко опроштајно писмо. Нису ми одговорили ништа да би након неколико дана рекли да постоји. Показали су ми га, било је само неколико речи и почињало је са "Мили моји".

После неколико месеци, док смо били у трећој земљи, доносили су да потпишем аутентичност писма, али ја сам то одбила. После смо сазнали да је Шешељ помињао неко опроштајно писмо.

Одвратили су нас да дођемо на сахрану наводећи безбедност као разлог. Ја бих дошла без обзира на то, али нисам могла оставити децу у тако очајном стању.

Ми смо враћени након тога у земљу у коју су нас претходно однедавно преместили и психолошки терет живота био је још већи. Требало је живети без њега под условима и правилима које су они одредили.

Када смо осетили да више не можемо издржати затражили смо да се вратимо кући, иако су нас упозоравали на ризик.

Били су толико љути што хоћемо да се вратимо. Рекли су да ће нам вратити наше пасоше, да покупимо своје ствари и да им вратимо кључеве од те кућице где смо и даље привремено живели, где деца нису наставила школовање, добијајући минимални новац са бироа, а тражећи посао по ресторанима и трговинама.

Ја сам се тада уплашила шта ће нам бити ако нас не пусте на аеродрому да прођемо, остали бисмо на улици и тако у страху назовем жене које су се бринуле о нама у Холандији. Замолила сам их ако могу да нас посете и некако нам помогну. Рекле су да ће видети шта могу да ураде. Након кратког времена јавио се човек (који нам је рекао да вратимо кључеве и идемо) и почео да виче на мене што кршим правила и зовем људе из трибунала кад нам је речено да више са њима немамо ништа јер смо сад под њиховом заштитом. Тада сам се још више уплашила и назвала родбину у Београду да оду код било кога из власти у Београду или код патријарха да кажу да хоћемо да се вратимо. Још сам им рекла да нас траже ако престанемо да им се јављамо.

Наш рођак је отишао код министра Расима Љајића јер је он човек задужен за везу са сарадњом са Хашким трибуналом. Рекао је да ће обавестити све медије ако их не споје са нама. Министар Љајић је тада вероватно назвао трибунал. Сутрадан су ти исти људи дошли поново код нас, али овог пута врло љубазни и рекли ако желимо да идемо помоћи ће нам.

Рекли су да сами платимо авионске карте, јер ако они то учине протумачило би се да нас они терају у ризик, а ми заправо идемо добровољно. Тражили су да то и потпишемо.

Првим авионом смо се вратили у Београд и сад смо ту међу својом родбином и пријатељима.",  каже Душанка Бабић.

Међутим, у овој изјави коју је добровољно дала у Земуну, 18. априла ове године она не тврди да су хашки истражитељи од ње тражили да сведочи против лидера радикала.

Милан Бабић је пронађен мртав у својој ћелији у Схевенингену у недељу, 5. марта 2006. године, око 18.30.

Комисија трибунала, на чијем је челу био судија Кевин Паркер, констатовала је да се Бабић обесио кожним каишем, а да је смрт убрзао и пластичном кесом коју је навукао на главу. У тренутку смрти Бабић је доживео и инфаркт. У његовој ћелији, међу страницама Библије, пронађено је и писмо за породицу, у коме пише: "Драги моји, пронађите мир себи и немојте ме жалити. Треба ми мир. Ваш Милан".

У извештају се наводи да се текст Бабићеве приватне поруке цитира да би се оповргле неистините тврдње званичника Српске радикалне странке Александра Вучића да је Војислав Шешељ у притвору у Схевенингену дошао до сазнања да је Бабић у поруци оптужио трибунал да га је подвргавао притиску да лажно сведочи.