Насилничка рапсодија

Гледали смо преплашеног и пониженог фудбалера Шћеповића како на невероватној конференцији за медије скрушено правда насиље. Поред њега је седео човек (навијач, утеривач играчке дисциплине, од раније познат органима реда), који је дан пре тога јавно напао фудбалера. Отео му је капитенску траку, али можда нас непоуздане очи ипак варају. Играч рече како му је то парче крпе, симбол ауторитета на терену, добровољно дао, „јер они су наш дванаести играч, толико пута су нам помогли“.

На крају се фудбалер сликао са својим васпитачем, зна дечко са ким се не треба качити. Лазар Марковић је у своје време добио вруће шамаре, Шћеповић је остао само без комада тканине, која му је одузета у јавном андрагошком, силеџијском перформансу. Али шта тај и такав уопште ради на прес-конференцији? То је питање, на пример, за Дачића, ако још држи министарство модре силе.

То би могла да буде сцена у некој лудачкој, урнебесној комедији, у театру апсурда или у глупом акционом филму. Но ипак, то је наша стварност, амбијент у коме се вољом или невољом гаји култ легитимног јавног насиља. И то, да се не лажемо, на свим нивоима друштва, свуда где се песница, тољага или линч цене више од сувишне памети.

Јесте наш фудбал дотакао дно, али овде је игра само параван за опасну слободу дивљаштва, која прети свима, где год се налазили. Насилници постају господари нашег мира, сој који нас може некажњено понизити на било ком месту и пред било ким.

Навијачке групе су формиране као парамилитарне формације. Али, није само насиље оно што их чини занимљивим за равнодушне органе. Нереди могу да подигну расположење, да момцима са вредносне маргине створе илузију о важности. Иза свега се крије посао: обезбеђење на сплавовима, чување важних људи из мафије и политике, трансфери опасних супстанци, војниковање у политичким странкама. И све друго што пожеле.

Управо је политички однос снага једна од околности која допушта да насиље у Србији постане друштвена метастаза. А њу држава игнорише.

Изгледа као да лидери Србије не желе да се отворено сукобе са потенцијалним гласачима. Управе клубова су у мишјим рупама, или паметно ћуте, или се сервилно удварају „нашим дивним навијачима, који су увек били уз нас“.

Неко лепо рече како нам треба играч у сукњи, попут Маргарет Тачер. Челична леди је недавно отишла из нашег света, али њена чврста рука избацила је најтврдокорније хулигане са острвских игралишта. Ако се неко усуди да уђе на терен, дежурни судија му одреже неку годину робије и доживотну забрану уласка на стадионе. У Енглеској и на континенту. Али, нико се више не усуђује. Тако се ради тамо далеко.

Јуче смо чули несувисло објашњење из МУП-а да они не реагују пре налога надлежног тужилаштва. Да ли је тај налог био неопходан да се спречи упад на терен најјаче личности у Партизану? Или је полиција, по дужности, морала одмах да га избаци као врећу и одведе у притвор? Па да онда чека, ако још има шта да се чека.

Немојте ми рећи да се и полицајци плаше, као онај несрећни Шћеповић. Али, они „нису добили наређење“. То је тај проблем, који можда може бити премошћен бољом сарадњом Дачића с једним функционером СПС-а, важним чланом управе Партизана. Мада и тај члан управе има емотивни проблем. Воли навијаче, подржава их у свему. Чак је на „вечитом дербију“ противничким групама (и они васпитавају своје), после победе свог тима показао „ону ствар“, држећи се за назначено место.

Тако смо у врховима политичких партија препознали врло важне навијаче, од којих се неки поводе за омиљеним хулиганским гестовима. Не могу због простачког екстремизма једног функционера СПС-а да тврдим да Ивица Дачић запоставља полицијски посао, али изгледа да му је полиција измакла из руку и да га тамо слабо слушају.

Уочили смо да Вучић навија за Звезду. У своје време он је био жустар момак са Севера, али ствари су се у међувремену промениле, мада и даље посећује утакмице. Од њега се тражи да спасе клубове који су пред гашењем, али ту има мало помоћи.

Грађани очекују да премијер и потпредседник српске владе помогну клубовима тако што ће уљудити њихове тобожње навијаче. И тако спречити можда најопаснији вид насиља у Србији. Ако то уопште желе да раде.

Премијер је више пута рекао да нико није нити може бити јачи од државе. Али, изгледа да таквих има, и Дачић ту мантру понавља да би се ваљда мање препадао. Шта онда да ради просечан грађанин кад негде крене? Да тражи полицијску заштиту? У застрашујућој пројекцији могуће је да силник упадне човеку у стан, натера га да му препише своја добра (већ је бивало), а затим заједно оду на конференцију за медије (још није било). Да, ово друго још није било. Али, само мало стрпљења, биће.