Кад Европа улази у Србију

У Србији је сигурно написано хиљаде анализа, студија посвећених истој теми – шта нас то спречава да уђемо у Европску унију, и још већи број потресних текстова о клецавом путу ка Бриселу, у којем је читаво друштво претворено у провинцијску железничку станицу са споредним колосецима и вагонима који чекају да их неко прикључи за европску композицију. Ако бисмо већ могли да напунимо читаве шлепере књигама или радовима са радним насловом – Како ући у Европу – био би елементарни ред да се напише бар један текст под насловом како би Европљани могли да уђу у Србију. Овде није реч о некаквој игри речи, већ о бескрајним колонама европских туриста који ових дана пролазе кроз Србију на путу ка неком од грчких острва. И који, према сервисним информацијама о саобраћају, чекају на улазу у Србију три сата, на излазу два, док је знатно боље на наплатним рампама где чекају по тривијалних пола сата.

Нико није рачунао али би, вероватно, неки туриста из Немачке, Холандије или Шведске брже могао да прође кроз Аустрију и Мађарску него кроз гранични прелаз на Хоргошу и наплатну рампу у Бубањ потоку. Та прича о стотинама хиљада Европљана који улазе у Србију није нимало узбудила ни политичаре, ни медије, нити најватреније евроентузијасте, јер су изгледа схватили да читава европска идеја почиње и завршава у кабинету Кетрин Ештон, као и да су све европске вредности испуњене у сусрету Хашима Тачија и Ивице Дачића. И бивша влада је, изгледа, поверовала да је европски пут трансакционе природе, јер је довољно дати Караџића, Младића и неки косовски уступак, а заузврат добити кандидатуру и зелено светло да у Србији повучеш читав низ дубоко антиевропских потеза од реформе правосуђа, закона о информисању до безобалне толеранције према корупцији. Да ли због тмурне политичке прошлости или европске будућности, нова влада је веома осетљива на сваку примедбу о антиевропском понашању, али у Србији и даље само ентузијасти верују да европски стандарди постоје ван Бриселског споразума или предприступних фондова.

Када је на једном неформалном скупу млађи интелектуалац, који се вратио са постдипломских студија на престижном страном универзитету, објаснио да за њега европски шут има смисла само ако се на том путу права обичних грађана шире, а државе смањују, већина присутних га је посматрала као дечака који још верује у Снежану и седам патуљака. Можда зато и приче о европским туристима који чекају на граничним прелазима, или о грађанима Србије који су на 40 степени дошли до катастра да би сазнали како шалтерски службеници не раде због високих температура, не постају прве вести у дневницима нити тема политичких расправа. А следеће године би све могло да буде другачије. Србија ће, вероватно, бити ближа Европи, а Европљани удаљенији од Србије. Јер ће наћи други пут.