Државна служба недостижна стручњацима из дијаспоре

Влада Србије је недавно расписала конкурсе за именовање директора два јавна предузећа – „Службени гласник” и „Нуклеарни објекти Србије” (НОС). Иако је у тренду привлачење наших стручњака из иностранства, судећи по условима конкурса, у фотељама челних људи ових предузећа – ипак неће седети „наши странци”.

По новом закону о јавним предузећима, јавни конкурс за избор директора спроводи владина Комисија за именовање. Кандидат је у обавези да уз пријаву на јавни конкурс, достави и гомилу докумената – од уверења о држављанству, дипломе и радне књижице, до потврде да није члан органа политичке странке и уверења надлежних да није осуђиван. Пријаве се, у случају НОС, подносе Министарству просвете, науке и технолошког развоја у затвореним ковертама, а потом прослеђују владиној комисији.

Професор др Радивоје Митровић, државни секретар у овом министарству, каже да је логично да, ако за министра може да дође странац, онда може да буде и директор јавног предузећа.

– Ја се залажем за то да конкурс буде отворен, а кључно мерило је квалитет програма кандидата, квалитет тима са којим ће да ради, као и јасност визије. Нема разлога да не искористимо стране стручњаке за подизање квалитета науке и економије – каже др Митровић.

У пракси, међутим, то није тако.

– Идеја о враћању наших образованих људи из иностранства јесте изузетна, важна и позитивна, али је у пракси готово немогућа, јер је већина послова у државним институцијама за нас из иностранства практично недостижна.За скоро све позиције потребно је предати документа која у Енглеској или Немачкој не постоје (на пример радну књижицу), нострификација дипломе траје месецима, а рокови за подношење пријава су обично од 8 до 15 дана, што је практично немогући рок за нас који живимо у иностранству, јер је за оверу великог броја докумената неопходно лично присуство – објашњава Тања Нинковић, која је више пута покушала да конкурише за посао у државној служби у Србији.

Онаје завршила молекуларну биологију и физиологију на Универзитету у Београду, као једна од најбољих студената, радила докторат у Немачкој и након тога прешла на престижни Империјал колеџ и Институт за истраживање рака у Лондону. Сада ради „Хајделбергу”, најбољем европском институту за молекуларну биологију.

– Нигде у Европи, ни за једну позицију ми није тражено да пошаљем ништа више од биографије, пропратног писма и евентуално писаних препорука бивших послодаваца. Поред тога што сам радила у Немачкој и Великој Британији, понуђени су ми били послови и у Француској и Белгији. Моја диплома доктората је свуда била признавана, без икакве нострификације. Такође, када сам уписивала докторске студије у Немачкој нострификација моје дипломе из Србије је ишла по аутоматизму (на основу позитивне листе светских универзитета и диплома), али зато докторат из Немачке морам да нострификујем у Србији – указује наша саговорница.

Иако је у Европи развила одличну каријеру, Дубравка Ђедовић такође има потребу да научено врати Србији, да не ради само за себе и своју плату, већ и за земљу у којој је рођена. Она је кључна карика између повољних кредита Европске инвестиционе банке и Србије и некадашња сарадница Си-Ен-Ена. Живи у Луксембургу и каже да би у перспективи волела да се врати и помогне својој земљи.

– Србија треба да привлачи што више кадра из света, јер ће се тако створити позитивна клима и привући пажња оних који размишљају о повратку. Овде има толико посла и треба искористити оно што је научено у иностранству и везе које су стечене – истиче Ђедовићева, која је у Београду завршила Економски факултет, последипломске студије у Луксембургу, а сада је задужена за финансирање пројеката ЕИБ у јавном сектору у земљама западног Балкана.

Осим папирологије, Ђедовићева каже и да је финансијски моменат тај који стручњаке зауставља када је повратак у питању, тако да би Србија морала да поради и на том делу.

– Свакако да онај ко се одлучи да се врати у Србију не ради то из финансијских, већ патриотских разлога, али остаје чињеница да је потребно поправити примања, јер корупција јесте велики проблем у јавном сектору – указује овај стручњак ЕИБ.

 ---------------------------------------------------------------------------

Нострификација дуга, мучна и скупа

Организација српских студената у иностранству недавно је урадила упоредну анализу система нострификације диплома у 10 земаља света и утврдила да је у Србији овај процес дуг, мучан и скуп, може да потраје годинама и кошта и до 2.000 евра, док је у иностранству признавање диплома брзо, једноставно и углавном бесплатно. Иако званична статистика, Универзитета у Београду, примера ради, каже да процес признавања стране дипломе траје од два до шест месеци, млади који су кренули у овај „ход по мукама”, кажу да се у пракси чека и до 10 година.