Državna služba nedostižna stručnjacima iz dijaspore

Vlada Srbije je nedavno raspisala konkurse za imenovanje direktora dva javna preduzeća – „Službeni glasnik” i „Nuklearni objekti Srbije” (NOS). Iako je u trendu privlačenje naših stručnjaka iz inostranstva, sudeći po uslovima konkursa, u foteljama čelnih ljudi ovih preduzeća – ipak neće sedeti „naši stranci”.

Po novom zakonu o javnim preduzećima, javni konkurs za izbor direktora sprovodi vladina Komisija za imenovanje. Kandidat je u obavezi da uz prijavu na javni konkurs, dostavi i gomilu dokumenata – od uverenja o državljanstvu, diplome i radne knjižice, do potvrde da nije član organa političke stranke i uverenja nadležnih da nije osuđivan. Prijave se, u slučaju NOS, podnose Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u zatvorenim kovertama, a potom prosleđuju vladinoj komisiji.

Profesor dr Radivoje Mitrović, državni sekretar u ovom ministarstvu, kaže da je logično da, ako za ministra može da dođe stranac, onda može da bude i direktor javnog preduzeća.

– Ja se zalažem za to da konkurs bude otvoren, a ključno merilo je kvalitet programa kandidata, kvalitet tima sa kojim će da radi, kao i jasnost vizije. Nema razloga da ne iskoristimo strane stručnjake za podizanje kvaliteta nauke i ekonomije – kaže dr Mitrović.

U praksi, međutim, to nije tako.

– Ideja o vraćanju naših obrazovanih ljudi iz inostranstva jeste izuzetna, važna i pozitivna, ali je u praksi gotovo nemoguća, jer je većina poslova u državnim institucijama za nas iz inostranstva praktično nedostižna.Za skoro sve pozicije potrebno je predati dokumenta koja u Engleskoj ili Nemačkoj ne postoje (na primer radnu knjižicu), nostrifikacija diplome traje mesecima, a rokovi za podnošenje prijava su obično od 8 do 15 dana, što je praktično nemogući rok za nas koji živimo u inostranstvu, jer je za overu velikog broja dokumenata neophodno lično prisustvo – objašnjava Tanja Ninković, koja je više puta pokušala da konkuriše za posao u državnoj službi u Srbiji.

Onaje završila molekularnu biologiju i fiziologiju na Univerzitetu u Beogradu, kao jedna od najboljih studenata, radila doktorat u Nemačkoj i nakon toga prešla na prestižni Imperijal koledž i Institut za istraživanje raka u Londonu. Sada radi „Hajdelbergu”, najboljem evropskom institutu za molekularnu biologiju.

– Nigde u Evropi, ni za jednu poziciju mi nije traženo da pošaljem ništa više od biografije, propratnog pisma i eventualno pisanih preporuka bivših poslodavaca. Pored toga što sam radila u Nemačkoj i Velikoj Britaniji, ponuđeni su mi bili poslovi i u Francuskoj i Belgiji. Moja diploma doktorata je svuda bila priznavana, bez ikakve nostrifikacije. Takođe, kada sam upisivala doktorske studije u Nemačkoj nostrifikacija moje diplome iz Srbije je išla po automatizmu (na osnovu pozitivne liste svetskih univerziteta i diploma), ali zato doktorat iz Nemačke moram da nostrifikujem u Srbiji – ukazuje naša sagovornica.

Iako je u Evropi razvila odličnu karijeru, Dubravka Đedović takođe ima potrebu da naučeno vrati Srbiji, da ne radi samo za sebe i svoju platu, već i za zemlju u kojoj je rođena. Ona je ključna karika između povoljnih kredita Evropske investicione banke i Srbije i nekadašnja saradnica Si-En-Ena. Živi u Luksemburgu i kaže da bi u perspektivi volela da se vrati i pomogne svojoj zemlji.

– Srbija treba da privlači što više kadra iz sveta, jer će se tako stvoriti pozitivna klima i privući pažnja onih koji razmišljaju o povratku. Ovde ima toliko posla i treba iskoristiti ono što je naučeno u inostranstvu i veze koje su stečene – ističe Đedovićeva, koja je u Beogradu završila Ekonomski fakultet, poslediplomske studije u Luksemburgu, a sada je zadužena za finansiranje projekata EIB u javnom sektoru u zemljama zapadnog Balkana.

Osim papirologije, Đedovićeva kaže i da je finansijski momenat taj koji stručnjake zaustavlja kada je povratak u pitanju, tako da bi Srbija morala da poradi i na tom delu.

– Svakako da onaj ko se odluči da se vrati u Srbiju ne radi to iz finansijskih, već patriotskih razloga, ali ostaje činjenica da je potrebno popraviti primanja, jer korupcija jeste veliki problem u javnom sektoru – ukazuje ovaj stručnjak EIB.

 ---------------------------------------------------------------------------

Nostrifikacija duga, mučna i skupa

Organizacija srpskih studenata u inostranstvu nedavno je uradila uporednu analizu sistema nostrifikacije diploma u 10 zemalja sveta i utvrdila da je u Srbiji ovaj proces dug, mučan i skup, može da potraje godinama i košta i do 2.000 evra, dok je u inostranstvu priznavanje diploma brzo, jednostavno i uglavnom besplatno. Iako zvanična statistika, Univerziteta u Beogradu, primera radi, kaže da proces priznavanja strane diplome traje od dva do šest meseci, mladi koji su krenuli u ovaj „hod po mukama”, kažu da se u praksi čeka i do 10 godina.