Одлазак рањене девојчице из гета

Девојчица Драгана Србљак је тог дана, пре десет година, кренула на реку. То је био једини пут из села за који није била потребна војничка пратња. Ишла је изрованим путем, испод дрвећа – дубоким хладом и изашла на мали рукавац и вир. На једној обали су расле врбе, а на другој кукуруз и то је био простор који је једна генерација младих људи пронашла за себе, упркос родитељском страху да се нешто може догодити.

„Дан пре, молила сам Ивана да не иде на реку и обећао ми је да неће ићи”, већ деценију се присећа Сенка Јововић, његова мајка. Са истим страхом стотине родитеља испраћало је децу на воду којом су заливали поља, млели жито, на којој су се исто овако купали. Живот и младост из херметично изоловане и страхом притиснуте средине тражио је излаз и решење из беде, затворености, недостатка града, слободе кретања; тражио могућност за игру и бекство од прашњавог села, личне тескобе и врелине.

Сакривен у врбаку поред вира наоружан аутоматском пушком стајао је, на јучерашњи дан пре десет година, убица и гледао децу из гораждевачког гета у Метохији како се купају у Бистрици. Онда је из свог идиличног скровишта по деци – оној која су пливала у води, и оној што су се играла на супротној обали – испалио рафале и око стотину хитаца и погодио.

„Тешко мени, пребиће ме мајка. Бранила ми је да идем на Бистрицу”, говорила је и плакала тешко рањена Драгана Србљак док јој је службеница Унмика Дарија Шафранић спасавала живот и возила према пећкој болници. За Ивана Јововића(17) и Панта Дакића (9) није било спаса, а Богдан Букумирић, Ђорђе Угреновић и Марко Богићевић тешко су рањени. После повика у пећкој болници – „требало вас је све побити” и стављања гипса на прострелне ране, Даријине речи и присуство спасили су децу која су хитно пребачена у Косовску Митровицу и Београд.

На дан злочина новопридошли шеф Унмика, времешни Хари Холкери, био је истински згрожен. Шеф његове полиције такође. Уследиле су претеће и снажне поруке, какве би упутили и уњиховим земљама: „Преврнућемо сваки камен да пронађемо убице!” После тога су урадили оно што код куће не би ни помислили: нису прстом мрднули да расветле злочин.

Други талас обећања у Гораждевац је стигао из Београда, на сам дан сахране и непосредно после несреће. Председник владе Зоран Живковић и његова администрација тврдо су обећали да ће променити живот младих у Гораждевцу, да ће осмислити живот овог гета. Остале су празне речи и никаква дела.

Тишина, заборав, општа апатија постали су начин живота, а убиство је постало симбол свега тога. У тај злочин се скупила свака мука и губитак слободе јер није било никакве правде, а апели на савест убица и сведока постали су смешни и понижавајући. Унмик је предао папире Еулексу, а овај је случај затворио „до појаве нових доказа”. Нико из мисије, задужене за правду на Косову и Метохији, није дошао јуче у Гораждевац. Шеф Канцеларије за КиМ Александар Вулин рекао је да се стиди због тога и поручио Еулексу: „Нађите нове доказе, овде сте дошли да истражите. Зато смо вас примили!” Владика Теодосије је након парастоса казао да је неопростиви грех пуцати у децу: „Најболније је данас што овоземаљска правда, већ десету годину, није остварена. Они који су починили злочине неће бити некажњени, јер невина крв њихова вапије Богу.”

Свако има свој циљ и време у ком би он требало да се реализује, само они који су страдалиживе као у међувремену и међупростору и тешко успевају да изађу из тог круга.Њима је злочин наменио изолацију и понижење, одредио им међусобну гето мржњу и завист. Драгана Србљак је одлучила да изађе из свега тога и да, на десету годишњицу своје несреће, напусти Гораждевац.

„Одлазим, јер ми не дају да радим. Шта још могу да дам овој земљи и чиме сам ово заслужила? Сањала сам да останем и радим у апотеци, помажем мојима”, каже Драгана. Завршила је средњу фармацеутску школу, завршава психологију. Министарство здравља је одобрило њено запослење, државни секретар Периша Симоновић разговарао са директором локалног Дома здравља Савом Станојевићем и код овог последњег све је стало. Само једна обична формалност која ту, у локалној средини, не може да се реши уништава живот једне младе особе која више нема шта да уради, ни за свој крај, ни за своју земљу.

Гораждевац затворен спољном мржњом, обележен једним од најмонструознијих злочина у бившој Југославији и безнадежно посвађан унутар гета данас не може или неће да пронађе решење за своју децу. Ко му може помоћи, ко може помоћи Драгани Србљак да остане у свом дому и поред своје реке?