Странци

Вест да би странци могли добити важна места у реконструисаној влади Србије изазвала је доста комешања у јавности иако, сама по себи, и није велика новост. Странци су и до сада били присутни у српској влади и, примера ради, мало ко би могао приговорити саветима Микулаша Дзуринде, творца словачког привредног чуда, који је саветовао досадашњу потпредседницу владе. Странци су и у прошлости били присутни у српским владама: Французи су послали Иполита Мондана, првог министра и реформатора српске војске, из Немачке је дошао Георг Вајферт, оснивач и дугогодишњи гувернер Народне банке, странци су били утицајни у политици, привреди и културиа, истини за вољу, ни великан српске политике, Никола Пашић, није био „чистокрвни Србин”. Штавише, долазак странаца говори о космополитизму Србије у неким светлијим тренуцима њене историје.

Странци могу да помогну али не могу да надокнаде јасне циљеве и политички консензус у земљи у коју су позвани јер њихово знање може бити корисно само ако је она спремна да их прихвати и пружи им простор. Свој космополитизам некадашња Србија дуговала је елити коју је од 1839. школовала у иностранству и која је водила у преломним моментима њене историје крајем 19. и почетком 20. века. Окосницу грађанског друштва у међуратној Србији чинило је око 30.000 бивших француских ђака и још толико руских имиграната који су дошли после Октобарске револуције и оставили велики траг у њеној култури, уметности и науци. И Титова Југославија је на врхунцу своје моћи шездесетих година прошлог века доста дуговала Фулбрајтовим стипендистима који су, између осталог, из САД донели модерну организацију привреде. Сећа ли се још неко да су тадашње „локомотиве развоја” у Србији попут „Инекса”, „Генекса”, ЈАТ-а, ЕИ или „Заставе” прављене по узору на америчке корпорације? У много чему, Србија и остале бивше југословенске републике и данас почивају на темељима које су „фулбрајтовци” поставили шездесетих година.

Грађански рат у Југославији је прекинуо ову везу. Међутим, чак и уочи рата део тадашњег српског друштва био је спреман за Европу. Mеђу првим пројектима ТЕМПУС (Trans European Program for Mobility Studies) у Источној Европи, два су дошла на Београдски универзитет захваљујући Институту за међународну политику и привреду, Факултету политичких наука и Правном факултету у Београду. ФПН је и у ратним условима успео да организује први семестар пре него што су га санкције прекинуле. Захваљујући професору Жан-Жозеф Мутону из Нансија правници су наставили и под санкцијама. Њихови тадашњи полазници су и данас водећи српски стручњаци за европске интеграције. Да ли је познато да се први документациони центар ЕЗ/ЕУ у Источној Европи и још увек највећи на простору бивше Југославије налази у Београду? И да су прва сазнања о европским интеграцијама словеначки и хрватски политичари стекли управо у њему? И да прве иницијативе о европској интеграцији Србије после 2000. нису дошле од политичара ДОС-а него од невладиних организација у које су се склонили стручњаци протерани с универзитета и института током рата?

Словенија, а после ње и Хрватска су, припремајући се за улазак у ЕУ, школовале своје младе стручњаке на Европском колеџу у Брижу, Лондонској економској школи, Европском универзитетском институту у Фијезоли, Центру за студије европских интеграција у Бону и другим школама које припремају европску политичку елиту. Негде у тренутку у коме се Србија данас налази, уочи преговора са ЕУ, и једна и друга су већ имале око 400 стручњака који су били језгро њихових преговарачких тимова. Црну Гору политичке поделе нису спречиле да у свој тим за преговоре са ЕУ укључи и владине и невладине организације и створи консензус око уласка у ЕУ. Иако Србија у последњих десетак година није учинила ништа слично, захваљујући онима који су водили Канцеларију владе Србије за односе са ЕУ у Бриселу се повољно оцењује њен стручни капацитет за преговоре када и ако једном почну.

Европске интеграције су предмет студија на факултетима у Србији али је број српских студената у иностранству релативно мали и углавном зависи од могућности њихових породица и њих да обезбеде средства за студије на престижним страним универзитетима. Ако се врате, чека их нострификација диплома иако је српски високошколски систем прихватио Болоњску декларацију о високом образовању. Када прескоче и ту препреку чека их питање за коју партију ће да гласају. Европске интеграције и други савремени садржаји и даље тешко налазе пут до основних и средњих школа у Србији. Чак и данас српске просветне власти од наставника и аутора уџбеника историје очекују да основце науче о сукобу бугарског егзархата и српске цркве у Македонији крајем 19. века али не и о европским интеграцијама и основама савременог света, а недостатак тих знања се тешко надокнађује на факултетима. Највећа препрека улози знања у српској политици, међутим, и даље је фамозна „политичка подобност” због које и данас многи талентовани дипломци са српских универзитета лакше долазе до посла у иностранству него код куће.

И вероватно због тога су Србији данас потребни странци.

Професор на Факултету политичких наука