Портрети жртава холокауста

Специјално за „Политику”

Беч– Усред нерешених питања реституције уметничких дела која се налазе у сталној колекцији Леополд музеја, отварање изложбе „Цртањем против заборава”, Манфреда Бокелмана, која се бави холокаустом (конкретније, децом страдалом у етничком чишћењу за време Другог светског рата), може се двојако тумачити. Са једне стране, рађа се нада о мењању политике куће коју очекују нови процеси везани за повратак уметнина њиховим правим наследницима, али и као паметна стратегија ублажавања лоше репутације.

Окосницу изложбе „Цртањем против заборава” чини шездесет портрета деце и омладине (цртежи угљеном великог формата), базираних на аутентичним фотографијама које су есесовци, у опсесивном настојању да докажу безвредност осталих култура, пре свега Јевреја, Рома и Синта,похрањивали у својим архивима намењеним „научним студијама” еугеничара.

Манфред Бокелман се концентрише на особе која још нису обележена болестима, исцрпљеношћу, мучењем и глађу: „Желим да их прикажем као индивидуе и да их извучем из анонимности статистике.”

Мeкани трагови угљена на јути стоје у јаком контрасту са хладном документарношћу фотографија које уметник користи двојако – за пројекције портрета на папир, које му помажу при цртању, али потом, у оригиналној величини, за перфекцију детаља. Бокелман признаје да неуспеле радове у којима не успева да преслика аутентичан израз у очима младих људи и деце уништава, јер би у супротном и сам био у позицији хладнокрвног архивара.

Уз сваки портрет стоји име, презиме и кратак опис судбине жртава. Међу њима налазимо и лице ромске девојчице Сидони Адлесбург чију је судбину у књизи „Збогом Сидони”, данас обавезне лектире у свим аустријским школама, описао Ерих Хакл. Читамо: „Сидони је 1933. усвојила аустријска породица Брајратер. Родитељи су присиљени да је у марту 1943 предају у дечји дом у Тиролу. Девојчица се у концентрационом логору Аушвиц-Биркенау разболела од тифуса и послата је у гасну комору.”

Идентитет неколико портретисане деце остаје анониман, што је последица покушаја нациста, од момента када им је постало јасно да ће изгубити рат, да униште доказе о геноциду.

Фотографски термини су заказивани пре депортације у логоре о чему већина породица није ништа слутила. „Добили би обавештење да ће им у посету доћи фотографски тим. Многи нису знали шта их очекује, и обукли би своју најсвечанију одећу, али на лицима многих је видљива стрепња”, објаснио је уметник новинарима пред отварање изложбе.

У току последње три године, Бокелман је насликао 120 портрета деце јеврејског, ромског и словенског порекла која су била депортована у неке од најозлоглашенијих концентрационих логора, али такође и децу са специјалним потребама која су постала жртве еутаназије у специјалним болницама. Лица неких од њих су ухваћена камером пре и после лишавање слободе. На потоњим, у препознатљивим штрафтастим униформама и обријаних глава, из очију сваког од њих исијава страх.

Интересовање за најцрње поглавље аустријске историје, Манфред Бокелман је развио током 1950-их, када је, погледавши документарни филм о холокаусту, посрамљен оним што је сазнао, у знак солидарности са палим жртвама почео да носи жуту јеврејску звезду. У аустријским школама се деценијама није учило ништа о злочинима почињеним за време рата, што уметник и даље сматра срамним.

Иако је свестан тога да је немогуће ликовно представити свих 200.000 жртава, овај пројекат је нешто са чиме жели да настави да се бави и у будућности.

Манфред Бокелман је познати фотограф, вајар и пејзажиста који до овог пројекта скоро да није показивао интересовање за портрет. После рушења кула близнакиња у Њујорку, не користи ниједну боју сем црне и беле.

Изложба траје до 2. септембра

Марина Рихтер