Portreti žrtava holokausta

Specijalno za „Politiku”

Beč– Usred nerešenih pitanja restitucije umetničkih dela koja se nalaze u stalnoj kolekciji Leopold muzeja, otvaranje izložbe „Crtanjem protiv zaborava”, Manfreda Bokelmana, koja se bavi holokaustom (konkretnije, decom stradalom u etničkom čišćenju za vreme Drugog svetskog rata), može se dvojako tumačiti. Sa jedne strane, rađa se nada o menjanju politike kuće koju očekuju novi procesi vezani za povratak umetnina njihovim pravim naslednicima, ali i kao pametna strategija ublažavanja loše reputacije.

Okosnicu izložbe „Crtanjem protiv zaborava” čini šezdeset portreta dece i omladine (crteži ugljenom velikog formata), baziranih na autentičnim fotografijama koje su esesovci, u opsesivnom nastojanju da dokažu bezvrednost ostalih kultura, pre svega Jevreja, Roma i Sinta,pohranjivali u svojim arhivima namenjenim „naučnim studijama” eugeničara.

Manfred Bokelman se koncentriše na osobe koja još nisu obeležena bolestima, iscrpljenošću, mučenjem i glađu: „Želim da ih prikažem kao individue i da ih izvučem iz anonimnosti statistike.”

Mekani tragovi ugljena na juti stoje u jakom kontrastu sa hladnom dokumentarnošću fotografija koje umetnik koristi dvojako – za projekcije portreta na papir, koje mu pomažu pri crtanju, ali potom, u originalnoj veličini, za perfekciju detalja. Bokelman priznaje da neuspele radove u kojima ne uspeva da preslika autentičan izraz u očima mladih ljudi i dece uništava, jer bi u suprotnom i sam bio u poziciji hladnokrvnog arhivara.

Uz svaki portret stoji ime, prezime i kratak opis sudbine žrtava. Među njima nalazimo i lice romske devojčice Sidoni Adlesburg čiju je sudbinu u knjizi „Zbogom Sidoni”, danas obavezne lektire u svim austrijskim školama, opisao Erih Hakl. Čitamo: „Sidoni je 1933. usvojila austrijska porodica Brajrater. Roditelji su prisiljeni da je u martu 1943 predaju u dečji dom u Tirolu. Devojčica se u koncentracionom logoru Aušvic-Birkenau razbolela od tifusa i poslata je u gasnu komoru.”

Identitet nekoliko portretisane dece ostaje anoniman, što je posledica pokušaja nacista, od momenta kada im je postalo jasno da će izgubiti rat, da unište dokaze o genocidu.

Fotografski termini su zakazivani pre deportacije u logore o čemu većina porodica nije ništa slutila. „Dobili bi obaveštenje da će im u posetu doći fotografski tim. Mnogi nisu znali šta ih očekuje, i obukli bi svoju najsvečaniju odeću, ali na licima mnogih je vidljiva strepnja”, objasnio je umetnik novinarima pred otvaranje izložbe.

U toku poslednje tri godine, Bokelman je naslikao 120 portreta dece jevrejskog, romskog i slovenskog porekla koja su bila deportovana u neke od najozloglašenijih koncentracionih logora, ali takođe i decu sa specijalnim potrebama koja su postala žrtve eutanazije u specijalnim bolnicama. Lica nekih od njih su uhvaćena kamerom pre i posle lišavanje slobode. Na potonjim, u prepoznatljivim štraftastim uniformama i obrijanih glava, iz očiju svakog od njih isijava strah.

Interesovanje za najcrnje poglavlje austrijske istorije, Manfred Bokelman je razvio tokom 1950-ih, kada je, pogledavši dokumentarni film o holokaustu, posramljen onim što je saznao, u znak solidarnosti sa palim žrtvama počeo da nosi žutu jevrejsku zvezdu. U austrijskim školama se decenijama nije učilo ništa o zločinima počinjenim za vreme rata, što umetnik i dalje smatra sramnim.

Iako je svestan toga da je nemoguće likovno predstaviti svih 200.000 žrtava, ovaj projekat je nešto sa čime želi da nastavi da se bavi i u budućnosti.

Manfred Bokelman je poznati fotograf, vajar i pejzažista koji do ovog projekta skoro da nije pokazivao interesovanje za portret. Posle rušenja kula bliznakinja u Njujorku, ne koristi nijednu boju sem crne i bele.

Izložba traje do 2. septembra

Marina Rihter