Поезија и култура

За поезију Бојана Јовановића, сабрану под насловом "Сенке у тами", (коме је ово већ девета књига стихова, објављена 2006. године у Библиотеци часописа "Поезија"), тешко да би се могло наћи поређење са неким другим песником код нас, а у некој другој књижевности, можда, донекле са Џемсом Џојсом. Књижевна критика дефинисала је ове песме углавном као искуство стечено непосредно након буђења "… као бивање између, између свесног и несвесног, између сна и јаве …, као изражавање специфичног начина доживљавања стварности …, као проналажење скривене димензије, додатних слојева, оног још и оног иза, из којих тек полази песнички однос."

Овај, примерима неоспорно аргументовано поткрепљен, опис управо подстиче да се домисли у одређеном правцу и ближе објасни ово песничко дело, и то кроз песникову личност. Наиме, ваља знати да је Бојан Јовановић наш истакнути етнолог који се посветио, пре свега, трагању за идентитетом, карактером и менталитетом српског народа, у области којој су темеље положили Јован Цвијић и представници његове школе, посебно Владимир Дворниковић, Јован Ердељановић и Тихомир Ђорђевић, а такође и велики немачки научник Герхард Геземан који је истицао Цвијића као свој узор.

Бојан Јовановић је у свом истраживању открио нове видике, инспирисан делом Карла Густава Јунга и његовом теоријом архетипова, доказујући у својим књигама "Магија српског обреда", "Дух паганског наслеђа у српској традиционалној култури" и "Карактер као судбина" да постоји одређена колективна свест коју носимо дубоко у себи у виду неких подсвесних слика, а која се и инстинктивно јавља у нашем понашању и свесно испољава у нашем културном стваралаштву.

Дубинска психологија примењена у науци о књижевности види у архетиповима основу сваког текста. Они се допуњују потоњим утисцима као феномени који могу и нестати све док се не изгради генотекст који претходи тексту, оном прототексту који нам је доступан као рукопис или штампан.

А поезија Бојана Јовановића сачињена је управо од оваквих архетипских слика, од још неповезаних феномена, али и од понеког генотекста. Песма "Бадње вече", на пример, могла би се сматрати као један од већ јасније формулисаних генотекстова који је препознатљив и по своме наслову. У основи му је архетипска слика о ватри која нас греје и дарује светлост. Бадњак је паганско, митско "оживљавање у сагореном симболу", каже песник, и човек је у њему налазио "поуздан јутарњи знак" Божићном дану.

Као научник, међутим, зна овај песник шта чување обичаја значи за карактер и идентитет једног народа. Да би се ови променили морају се мењати обичаји, па ће се и недостојни најпре "примицати огњу" и око њега направити "непробојан круг". Научник ће ове појаве размотрити и у опширним студијама "Срби у кључу националне карактерологије", "Људи прелазничког типа", "Усуд удворничког менталитета" и "Корупција као судбина". Анализом ових феномена он ће осветлити ону тамну страну нашег менталитета која и данас представља наше велико искушење. О аутентичном суочавању са тим искушењима сведочи и наведена књига "Сенке у тами", која указује на могућност њиховог реалног духовног превладавања. 

(Као омаж недавно преминулом великом научнику Зорану Константиновићу чије је дело непроцењиво за нашу културу, објављујемо његов последњи текст који је написао за "Политику").