Савремен лов по ноћним клубовима

Пре не­ку ноћ у јед­ном од по­пу­лар­них клу­бо­ва Бе­о­гра­да, срет­нем дру­га и он ми у нео­ба­ве­зном ћа­ска­њу, ка­же: „Ево, до­шао сам у лов!”. На­сме­јем се, сим­па­тич­на опа­ска. Ме­ђу­тим, убр­зо по­гле­дам на љу­де око се­бе и поч­нем да уви­ђам стра­шну па­ра­ле­лу са том крат­ком реч­ју „лов”.

Де­вој­ке сто­је у гру­пи­ца­ма, а са дру­ге стра­не мом­ци та­ко­ђе. Гле­да­ју се ме­ђу­соб­но. По­гле­ди им лу­та­ју по про­сто­ри­ји, све вре­ме оче­ку­ју­ћи не­што. Раз­ми­шљам, ко­ли­ко ме си­ту­а­ци­ја под­се­ћа на без­број­не еми­си­је ко­је има­мо при­ли­ке да гле­да­мо на ка­на­лу Ani­mal pla­net. Гле­да­мо ка­ко се плен кре­ће по ви­со­кој, гу­стој тра­ви и уне­зве­ре­но ослу­шку­је ко­ра­ке ко­ји га окру­жу­ју. Има тај по­глед ко­ји ври­шти же­љом за ег­зи­стен­ци­јом. По­сма­трам са­да из­раз ли­ца де­во­ја­ка. На сли­чан на­чин се освр­ћу око се­бе. Из очи­ју се очи­ту­је глад. Са­мо то ни­је глад за жи­во­том, или мо­жда је­сте?

Да­нас ако де­вој­ка не­ма деч­ка, исто је као да не­ма иден­ти­тет би­ло ко­је вр­сте. Чу­ли сте си­гур­но ка­да не­ко ко­мен­та­ри­ше не­ку де­вој­ку, на­во­ди сва ње­на по­стиг­ну­ћа, за­вр­шен фа­кул­тет, по­сао, ка­же ка­ко је сјај­на де­вој­ка, али он­да на кра­ју до­да са раз­о­ча­ре­њем – али, не­ма деч­ка. Сав успех и ква­ли­тет те осо­бе па­да у во­ду. Да ли је то за­и­ста ре­ал­ност? 

Са дру­ге стра­не клу­ба, осмо­трим де­вој­ке ко­је из­гле­да­ју као већ ра­њен плен, ко­ји се не­ка­ко из­ву­као из на­па­да и на ње­му су оста­ци кр­зна, у овом слу­ча­ју – оста­ци гар­де­ро­бе. Шорт­се­ви ве­ли­чи­не ка­и­ша, спо­је­не не­спо­ји­ве ства­ри, без еле­ган­ци­је, све при­вла­чи па­жњу, а ни­шта је не за­др­жа­ва. До­ду­ше, ка­ко ко­ме. По­ми­слим да је ко­ли­чи­на гар­де­ро­бе на њи­ма за­пра­во ко­ли­чи­на са­мо­по­у­зда­ња и вред­но­сти ко­је оне се­би при­пи­су­ју. Или им је дру­штво при­пи­са­ло. Сум­њам да се у мла­до­сти не­ко од­лу­чи да та­кву по­ру­ку ша­ље дру­штву ка­да по­ра­сте. То се, на­жа­лост, не­ка­ко на­мет­не кроз дру­штве­на ис­ку­ства, кроз не­срећ­не и не­у­спе­ле љу­бав­не при­че, ко­је по­ла­ко од­у­зи­ма­ју де­ли­ће до­сто­јан­ства, а та­ко и ко­ма­де гар­де­ро­бе. У при­ро­ди, лав ра­ни га­зе­лу и што је ра­на ве­ћа, га­зе­ла све ви­ше по­су­ста­је, пре­пу­шта се и то­не у из­ма­гли­цу. Та­ко сре­ће­мо де­вој­ке, ко­је су иза­шле из ку­ће са Ди­зни­је­вим бај­ка­ма, као жи­вот­ној те­жњи, а по­том су се вра­ти­ле у ту исту ку­ћу јед­ног ју­тра, са из­ма­гли­цом у ми­сли­ма и са Fa­ce­bo­ok News feed упа­ље­ним на те­ле­фо­ну. Ка­кав жи­вот сво­јих дру­га­ри­ца ви­де, та­кав жи­вот и оне пра­ве. Ме­ша­ју се ин­те­ре­си, по­и­сто­ве­ћу­ју ци­ље­ви. 

За­то се вра­ћа­мо пр­во­бит­ној ре­че­ни­ци. Му­шкар­ци за­и­ста, за­и­ста иду у лов. Мер­ка­ју по­ну­ду и ка­да уне­су у се­бе до­вољ­но теч­ног са­мо­по­у­зда­ња, кре­ћу у на­пад. У по­чет­ку ће мо­жда чак и има­ти кри­те­ри­јум, али по­што ноћ бу­де од­ми­ца­ла, по­че­ће да на­ва­љу­ју на плен, од гла­ди. Од из­бе­зу­мље­но­сти и по­тре­бе. Не зна­ју ви­ше ко је ко, ни­ти ко са ким евен­ту­ал­но има ве­зе. Гра­бе. Ша­ка­ље­ње? У ноћ­ним клу­бо­ви­ма, у ка­сним или ра­ним ју­тар­њим са­ти­ма – са­свим ре­ал­на по­ја­ва. Мо­же се сни­ми­ти до­ку­мен­та­рац.

Не би се мно­го раз­ли­ко­вао од еми­си­ја са ка­на­ла Ani­mal pla­net.

Са­мо би био на­пор­ни­ји за гле­да­ње.

Ап­сол­вент Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду