Savremen lov po noćnim klubovima

Pre ne­ku noć u jed­nom od po­pu­lar­nih klu­bo­va Be­o­gra­da, sret­nem dru­ga i on mi u neo­ba­ve­znom ća­ska­nju, ka­že: „Evo, do­šao sam u lov!”. Na­sme­jem se, sim­pa­tič­na opa­ska. Me­đu­tim, ubr­zo po­gle­dam na lju­de oko se­be i poč­nem da uvi­đam stra­šnu pa­ra­le­lu sa tom krat­kom reč­ju „lov”.

De­voj­ke sto­je u gru­pi­ca­ma, a sa dru­ge stra­ne mom­ci ta­ko­đe. Gle­da­ju se me­đu­sob­no. Po­gle­di im lu­ta­ju po pro­sto­ri­ji, sve vre­me oče­ku­ju­ći ne­što. Raz­mi­šljam, ko­li­ko me si­tu­a­ci­ja pod­se­ća na bez­broj­ne emi­si­je ko­je ima­mo pri­li­ke da gle­da­mo na ka­na­lu Ani­mal pla­net. Gle­da­mo ka­ko se plen kre­će po vi­so­koj, gu­stoj tra­vi i une­zve­re­no oslu­šku­je ko­ra­ke ko­ji ga okru­žu­ju. Ima taj po­gled ko­ji vri­šti že­ljom za eg­zi­sten­ci­jom. Po­sma­tram sa­da iz­raz li­ca de­vo­ja­ka. Na sli­čan na­čin se osvr­ću oko se­be. Iz oči­ju se oči­tu­je glad. Sa­mo to ni­je glad za ži­vo­tom, ili mo­žda je­ste?

Da­nas ako de­voj­ka ne­ma deč­ka, isto je kao da ne­ma iden­ti­tet bi­lo ko­je vr­ste. Ču­li ste si­gur­no ka­da ne­ko ko­men­ta­ri­še ne­ku de­voj­ku, na­vo­di sva nje­na po­stig­nu­ća, za­vr­šen fa­kul­tet, po­sao, ka­že ka­ko je sjaj­na de­voj­ka, ali on­da na kra­ju do­da sa raz­o­ča­re­njem – ali, ne­ma deč­ka. Sav uspeh i kva­li­tet te oso­be pa­da u vo­du. Da li je to za­i­sta re­al­nost? 

Sa dru­ge stra­ne klu­ba, osmo­trim de­voj­ke ko­je iz­gle­da­ju kao već ra­njen plen, ko­ji se ne­ka­ko iz­vu­kao iz na­pa­da i na nje­mu su osta­ci kr­zna, u ovom slu­ča­ju – osta­ci gar­de­ro­be. Šort­se­vi ve­li­či­ne ka­i­ša, spo­je­ne ne­spo­ji­ve stva­ri, bez ele­gan­ci­je, sve pri­vla­či pa­žnju, a ni­šta je ne za­dr­ža­va. Do­du­še, ka­ko ko­me. Po­mi­slim da je ko­li­či­na gar­de­ro­be na nji­ma za­pra­vo ko­li­či­na sa­mo­po­u­zda­nja i vred­no­sti ko­je one se­bi pri­pi­su­ju. Ili im je dru­štvo pri­pi­sa­lo. Sum­njam da se u mla­do­sti ne­ko od­lu­či da ta­kvu po­ru­ku ša­lje dru­štvu ka­da po­ra­ste. To se, na­ža­lost, ne­ka­ko na­met­ne kroz dru­štve­na is­ku­stva, kroz ne­sreć­ne i ne­u­spe­le lju­bav­ne pri­če, ko­je po­la­ko od­u­zi­ma­ju de­li­će do­sto­jan­stva, a ta­ko i ko­ma­de gar­de­ro­be. U pri­ro­di, lav ra­ni ga­ze­lu i što je ra­na ve­ća, ga­ze­la sve vi­še po­su­sta­je, pre­pu­šta se i to­ne u iz­ma­gli­cu. Ta­ko sre­će­mo de­voj­ke, ko­je su iza­šle iz ku­će sa Di­zni­je­vim baj­ka­ma, kao ži­vot­noj te­žnji, a po­tom su se vra­ti­le u tu istu ku­ću jed­nog ju­tra, sa iz­ma­gli­com u mi­sli­ma i sa Fa­ce­bo­ok News feed upa­lje­nim na te­le­fo­nu. Ka­kav ži­vot svo­jih dru­ga­ri­ca vi­de, ta­kav ži­vot i one pra­ve. Me­ša­ju se in­te­re­si, po­i­sto­ve­ću­ju ci­lje­vi. 

Za­to se vra­ća­mo pr­vo­bit­noj re­če­ni­ci. Mu­škar­ci za­i­sta, za­i­sta idu u lov. Mer­ka­ju po­nu­du i ka­da une­su u se­be do­volj­no teč­nog sa­mo­po­u­zda­nja, kre­ću u na­pad. U po­čet­ku će mo­žda čak i ima­ti kri­te­ri­jum, ali po­što noć bu­de od­mi­ca­la, po­če­će da na­va­lju­ju na plen, od gla­di. Od iz­be­zu­mlje­no­sti i po­tre­be. Ne zna­ju vi­še ko je ko, ni­ti ko sa kim even­tu­al­no ima ve­ze. Gra­be. Ša­ka­lje­nje? U noć­nim klu­bo­vi­ma, u ka­snim ili ra­nim ju­tar­njim sa­ti­ma – sa­svim re­al­na po­ja­va. Mo­že se sni­mi­ti do­ku­men­ta­rac.

Ne bi se mno­go raz­li­ko­vao od emi­si­ja sa ka­na­la Ani­mal pla­net.

Sa­mo bi bio na­por­ni­ji za gle­da­nje.

Ap­sol­vent Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du