Како спречити банкрот

Привреда Србије је већ неколико година пред банкротом. Претходне владе су задужиле земљу преко сваке мере,а ова је по инерцији наставила истим путем. Тако је Динкић у новој влади „спасавао“ земљу од банкрота за који је била одговорна претходна влада у којој је он контролисао токове новца. То јест, спасавао је буџет и јавне финансије од стања коме је он највише кумовао,јер је од 5. октобра готово непрекидно контролисао токове новца. По оној дечијој „пуј пике, све из почетка“.

Како смо дошли ту где јесмо? Имали смо и погрешне људе и погрешну политику. Имали смо економски модел који је протежирао увозничко-шверцерски лоби, а производња и стваралаштво су игнорисани. Последица такве политике је да је индустријска производња дупло мања од оне из осамдесетих. Осталисмо без свог банкарског система,а добили смо камате које су међу највишима у Европи. Новац зарађен у трговини није прешао у производњу и инвестиције, као што је то случај у земљама које су доживеле привредни развој. Тако је незапосленост дошла до милионаили до 30 одсто радно способних, а укупни дуг око 60 процената БДП-а. Палијативна подршка страним инвестицијама (до 10.000 евра по радном месту) није дала значајније резултате, осим што је огорчила домаће привреднике који такву шансу нису добили.

Стање локалних самоуправа исто тако је очајно. У неким градовима најављујусе блокаде рачуна и банкрот. Јавна предузећа су такође презадужена и у њима се налази превише кадрова које је запошљавала свака новакоалиција на власти. Тако се на пример у једном погребном предузећу, у граду који није престоница, број запослених повећао на 500. Тај посао би моглода обавља стотинак људи. При том су и плате расле,тако да су трошкови и десетак пута већи него пре десет година.

Како спречити банкрот Србије? Велике стране инвестиције у привреду и производњу су добродошле, иако су оне недовољне за решавање питања незапослености и сиромаштва. „Формула“ ММФ-а је једнострана и груба – резање трошкова у јавном сектору, а то значи мања примања и мање запослених. То без покретања производње у секторима који могу да запосле већи број људи („јефтиније“ индустрије попут текстилне и пољопривреда) не може да извуче нацију из беде. Неопходна је активнија подршка државе за покретање производње и реиндустријализацију земље која је упала у спиралу сиромаштва и корупције. Поред подршке онима који би отварали нова радна места, као и извозницима, изузетно је важна и подршка пројектима којима би се супституисао увоз оних роба и услуга које је могуће да сами произведемо. Искрено говорећи, мало је финалних индустријских производа који могу да се пробију на захтевном тржишту ЕУ, а и у времену глобалне рецесије мање је ефикасна стратегија стимулације извоза колико би могла да буде супституција увоза.

Наш омиљени „економиста“ се зове Парк Чунг: владао је Јужном Корејом и од ове сиромашне земље разрушене у рату створио је модерну економију која конкурише Јапану, Немачкој и другим индустријским нацијама. Парк Чунг је дисциплиновао тајкуне тако што их је натерао да врате новац из иностранства и да га инвестирају у стратешки дефинисане привредне гране. Држава је играла активну улогу у смислу финансијске и сваке друге подршке новим привредним играчима који су за нелојално понашање према држави могли да имају велике штете. То је била „планска привреда“ која је усмеравала приватно предузетништво и тржиште у правцу развоја који треба да достигне ниво Јапана. Фактор економског патриотизма и амбиција да се достигне некадашњи тутор и окупатор је имао значајанутицај на брз привредни развој Јужне Кореје. Држава је нашла начин да пласира „јефтине кредите“ домаћим произвођачима за које је планирано да постану глобални играчи попут Самсунга и Даевуа. Наравно и геополитички позитиван ветар у виду савезничке подршке САД и отворености његовог огромног тржишта била је шанса за младу економију да заиста направи привредно чудо.

Да би Србија стала на ноге потребно је да барем крене путем оних који су успели, а не у супротном смеру,као до сада. За то је потребан тим људи који желе, знају и могу да одраде модернизацију и реиндустријализацију земље. До сада се наши политичари нису озбиљније бавили тиме, а поштено говорећи,нити су имали мотиве нити знања да нешто на том пољу ураде. Сада се ствара повољнијаклима, а и догорело нам је до ноката да се ту нешто значајније промени. Наравно да нам је за то потребна подршка стручњака и пословних људи из земље и света, наших и странаца,који би радили на послу спречавања банкрота и постепеног отварања нових развојних перспектива.

Политички аналитичар