Фудбалска ноћ

„Недјеља поподне, ногометни дан…”, певао је осамдесетих велики Бранимир Џони Штулић. У та поподнева, посвећено смо слушали радијске преносе са фудбалских игралишта широм земље. Или хрлили на стадионе.

Тискали се у гомили братства загрижењака. Упијали мирис травњака, дуванског дима, љуски од семенки. Препуштали се хуку гомиле од тренутка када једанаест заигра насупрот једанаест.

Деведесет минута неизвесности, стрепње, ишчекивања радости. Шутеви, дриблинзи, центрирања, фаулови, продори... А кад лопта затресе мрежу... Еее!

Као што доликује оцу и навијачком посвећенику, код свог сина, вршњака овог миленијума, развијао сам љубав за боје вољеног клуба. Водио га на утакмице, фудбалске и кошаркашке. Трудио се да му уз спорт протурим и животне поуке. Да се трудом и залагањем постиже успех.

Да се на тријумфу не треба уљуљкати и узнети. Да победа није најважнија, већ је најважније дати све од себе за победу. Да пораз не боли, ако знаш да си учинио све да га избегнеш.

Веровао ми је. А ја сам, сваком годином, све више сумњао. И са зебњом чекао судар са стварношћу. Тренутак када се поглед нема куд скренути, јер је ружна истина затворила пун круг око наших глава.

И догодило се. Као на оним тродимензионалним сликама које посве другачије изгледају посматране из другог угла, ликови узор-играча претопили су се у приказе типова брзих и агресивних на језику, уместо на шуту и продору. Започели су утакмицу у којој се не рачуна на нерешени исход.

Одлучни да иду до краја – оног другог.   

Баш као у „Досијеу икс”, испоставило се да је истина негде другде... За кафанским столовима, уместо на трибинама.

У родбинским и пословним везама, а не у прецизним пасовима. У кабинетима моћи, уместо у свлачионицама. У менаџерским комбинацијама, а не у стратегији и тактици игре. У саопштењима, а не у навијању. У новцу, никако у идеалима.

И шта сад са свим тим укаљаним дресовима, копачкама уваљаним у блато и оскрнављеним грбовима и заставама, који су као костури покуљали из ормара?

кога се убудуће сврстати, чије истине прихватити као мање лажи? Зар аплаудирати и скандирати имена оних који ни звиждука нису достојни? Како пристати да је чистота спорта била тек само још једна од заблуда на које смо потрошили део живота?

И коначно, шта радити недјељом поподне?

У улози оца, осећам се као тренер који је тек на терену схватио да је потпуно погрешно припремио екипу за надметање. Покушавам да осмислим „васпитни репрограм”.

Дакле: везама са утицајним политичким и економским круговима постиже се успех. Тријумф је прилика за охолост и наплату славе. Победа је најважнија, и сва средства су дозвољена да би се до ње дошло. Пораз боли, и за њега је увек крив неко други... Да поновимо... И још једном...

Не.

Не могу. Нећу.