Од успаваног до дигиталног универзитета

На листи најбољих универзитета у Америци за 2007 годину, прво место припада Принстону. С разликом од свега једног бода (99), следи Харвард, па Јејл. Почетак листе за најбоље универзитете у Великој Британији изгледа овако: Оксфорд, Кембриџ, Импиријал колеџ, Лондонска школа економије....
Оваквог рангирања у Србији нема, нити наших универзитета има на листи 100 најбољих европских високошколских институција. О светским да и не говоримо. Акредитација факултета и универзитета посао је који ће можда почети ове јесени.
– Актуелна законска регулатива није још решила све проблеме да би се убрзала преспора реформа високог образовања. Имамо економски моћне факултете, а слабе универзитете. Реформа успаваног универзитета више је формална него са неопходним иновацијама у методама наставе, учења и оцењивања – оцењује за наш лист професор др Жарко Спасић, некадашњи проректор Београдског универзитета.

По његовим речима, развој високог образовања у Србији после Другог светског рата обележила је експлозија нових факултета и универзитета, нерационално ширење мреже високошколских установа, хиперпродукција и често негативна селекција кадрова. Наставни планови су ретко мењани. Једна од последица таквог развоја је садашња организација превеликих универзитета.

Одговор на питање како решити ове и друге проблеме који море српски академски простор, др Спасић нуди у својој најновијој књизи "Интегрисани систем квалитета дигиталног универзитета". Кроз 30 поглавља, овај професор и некадашњи декан Машинског факултета предлаже решење за дигитални универзитет у интегрисаној Европи 2010. заснованој на знању.

– Дигитални универзитет је институција високог образовања чије су функције компјутеризоване и обједињене у јединствени информационо-комуникациони систем, који интегрише подсистеме факултета и департмана користећи јединствену базу података и знања. Интегрисани систем квалитета дигиталног универзитета (ИСКДУ) тешко је остварити када универзитети немају повезане информационе системе, а не постоји ни редовна електронска размена података факултета са универзитетом и окружењем. Факултети и институти су независно развијали сопствена решења, која су данас различита и међусобно некомпатибилна. Слична тврдња вероватно може да се односи и на остале универзитете Србије – каже наш саговорник, подсећајући да су нас на све ово својевремено упозоравали и евалуатори Европске асоцијације универзитета.

"Последице ће бити лоше позиције универзитета Србије на ранг листи универзитета Европе, које ће одредити вредност наших диплома. За сада смо сасвим на дну листе, а темпо промена је толико успорен да је тешко предвидети шта ће се дешавати до 2010. године", објашњава др Спасић, иначе, раније координатор више Темпус пројеката.

Зато је ова књига намењена пре свега професорима и студентима, јер, како каже професор Спасић, и међу наставницима има још много оних који пружају отпор променама. Неки то, каже, чине из наслеђених навика, а неки из страха да у променама неће моћи добро да се снађу.

– Ако већ неко на универзитету не зна стране језике па му због тога нико не долази нити они посећују стране универзитете, нека не сметају бар онима који се залажу за промене – каже др Спасић додајући да и студенти треба да схвате да је у њиховом интересу да се што пре промени универзитет да би њихова диплома и њихова експертност више вредели и на домаћем и на иностраном тржишту рада.

Кроз књигу, професор Спасић подсећа и на историјат високог школства у Србији, ту је и анализа високог образовања у Америци и у Европи, а заинтересовани могу да прочитају и шта заиста пише у Болоњској декларацији, као и праву садржину тзв. Црне књиге студената о Болоњском процесу. Монографија садржи и податке везане за најстарије универзитете на свету, причу о алумни асоцијацијама, студентским протестима код нас и у свету, уз подсећање на законску регулативу и приказ будућег модерног српског дигиталног универзитета...