Сналажење у хаосу транзиције

Специјално за „Политику“

Базијаш, Румунија – На тераси, оивиченој саксијама цвећа, стоји старија жена. Око ње пролазе унуци мокри од купања на Дунаву и настављају да се играју, док госпођа све време прати вечерњу службу коју преко пута њеног дома служи епископ Лукијан, администратор епархије темишварске.

Предање и мештани кажу да је манастир Вазнесења Господњег у Базијашу подигао Свети Сава. Његова игуманија Аполинарија са осмехом дочекује госте „Дана преображења”.

Најзначајнија годишња културно-духовна манифестација Срба, средином августа, на различитим местима окупља десетине писаца, сликара, научних радника, музичара и певача. Они на различите начине учествују у животу Срба у дунавској клисури, Темишвару и Румунији.

Тај живот је обележен свим болним ломовима транзиције у протекле две деценије и уласком Румуније у ЕУ.
„Ми смо трепељив народ и поштовали смо строге законе у доба Чаушескуа. Сада се тешко сналазимо у општем хаосу транзиције“, каже Љуба Степанов, економиста запослен у Савезу Срба Румуније.

„Добро, ствар је што се тиче економије најгора по све, не само по Србе, али ипак је раније било радних места, станова. Сада су трошкови на европском нивоу, само су приходи остали исти. Нема новца, нема запослености.”

Савез је кровна организација српске мањине са разгранатом мрежом локалних организација које делују у већини средина где живе Срби. И поред уобичајених локалних међусобних политичких свађа, они су видљиви и препознати од државе као неко ко заступа интересе Срба.

У живописним селима и кућама разнобојних фасада има нових путева и инфраструктурних пројеката.
„Можемо да се похвалимо да смо ми једна од највреднијих и најорганизованијих мањинских заједница у Румунији, а има их двадесет. У Београду нас узимају као пример организованости у читавој српској дијаспори“, каже Славомир Гвозденовић, једини српски посланик у парламенту Румуније.

У дунавској клисури сви га познају. Он је песник, заступник, нека врста народног вође. Рођен је у селу Белобрешка које је, кажу, дало много доктора, научника, спортиста репрезентативаца, писаца, а у њему и данас делује књижевни клуб „Жарко Деспотовић“.
„Пре 23 године, кад је пао комунизам, било је преко двадесет српских школа, а сад ради само једна. Нема деце на селу, много младих је отишло у иностранство, многи у Темишвар. Да би постојао разред, треба нам петнаест ђака. То је парадокс: оно што није могао комунизам, уништавамо сами. Сада је наша светла тачка гимназија ‘Доситеј Обрадовић’ у Темишвару“, каже Гвозденовић.

Српским језиком говори све мање људи и то је процес који се тешко зауставља, па је све више младих Срба који у међусобној комуникацији говоре румунским језиком.
Што се тиче политичких односа, они су потпуно растерећени. Последња спорења између Београда и Букурешта, везана за положај Влаха у источној Србији, не дотичу живот овдашњих Срба и њихових суседа.

„Нема код нас никаквих етничких конфликата, у Банату тога нема“, каже Љубинка Перинац Станков, уредница недељника „Наша реч“, који се штампа на ћирилици. „У листу излази све што је важно за Србе. Идеја је да се окупимо, а не да се нападамо. Ми смо мала заједница и потребно је да опстанемо такви какви смо.”
Јасно је да се у времену транзиције српска мањина у Румунији тешко сналази и да нова времена односе део њеног идентитета, упркос школама, фолклору, писцима и демократији.

Али, један други сегмент народног живота показује се као жив и изразито виталан. Реч је о Српској православној цркви, њеном сусретљивом свештенству, монасима који овде долазе, оснивају и обнављају манастире.

Игуман новооснованог манастира Златица Герасим говори о тишини у којој је провео ову зиму, и о добрим људима који му помажу да обнови светињу.
------------------------------------------------

Повеља Радославу Златановићу

У оквиру „Дана преображења“ одржани су, двадесети пут, сусрети писаца. Главну књижевну награду „Велику Базијашку повељу” добио је песник са Косова и Метохије Радослав Златановић, а Књижевно друштво КиМ је награђено „Специјалном Базијашком дипломом”.