Андрић је понекад и са собом био на Ви

Београд ће од 18. септембра бити богатији за 47 слика Воје Станића. Уметник из Херцег Новог добио је позив из Српске академије наука и уметности (САНУ) да изложи своје нове слике у Београду.

Рођен је 3. фебруара 1924. у Подгорици. Академију ликовних уметности, одсек вајарство, завршио је у 1951. у Београду.

Досад је имао око 70 самосталних изложби и више од 150 заједничких. Члан је обе академије Црне Горе: ЦАНУ И ДАНУ.

Из брака с Надом, вајарком, има сина Тому (55), пијанисту.

Какве реакције Београђана очекујете на предстојећој изложби?

Највише ме интересује како ће да доживе моје слике. Не мислим само на критичаре, већ на све. Јер, критичар је сваки човек који стане пред слику, као што сам ја критичар сваке књиге коју читам, па и најбољим писцима света.

Кад сте почели да сликате?

Кад сам у црно-белој техници уметничких слика први пут видео радове Винсента ван Гога. Из тих слика је, по ономе што сам видео, избијао спектар боја. То сам доживео као да је неко, у тамном простору, отворио врата и ослободио скривену блиставу светлост која је преплавила таму. Било је то 23. децембра 1954. Касно сам почео да сликам, па зато толико и трајем. Стид ме колико имам година, иако за то нисам крив.

Ко вас је упутио на студије уметности?

Никад никоме нисам дозвољавао да пресудно утиче на моје одлуке. На академију у Београд сам отишао по својој вољи. Студирао сам вајарство, али увек сам нешто цртао и скицирао, па ми је то било пресудно при избору уметности.  

Шта је био ваш први радни задатак?

Био сам неколико година наставник у Уметничкој школи у Херцег Новом. Било ми је то доста мучно, јер нисам имао осећај да некога нешто могу да научим. Али у тој школи је била опуштена и духовита атмосфера. Био је доживљај бити у том друштву. Тако сам више научио од њих, него они од мене. Од мене су једино могли да науче да пуше.

Још пушите?

Пушим цео живот. И то, што кажу, „к’о Турчин”, без престанка, у истом ритму.

Све ваше слике су са истог прозора...

Мој атеље је на тавану куће. Прозор је окренут ка Шеталишту пет даница, значи ка људима, небу, сунцу, мору, баркама... То је мој прозор у свет, свет који се мења, а уз све то, моја слика је увек документ личног доживљаја. Не знам шта ће да се догоди са сликом коју стварам. Пожелим једно, а насликам друго, треће... У томе је чар моје уметности.

Зашто „крстите” слике једном речју?

Зато што се уметност не објашњава, она се доживљава. Свако има свој утисак о слици. Мени имена слика служе само за обележавање. Тако је и с нашим именима. Ми смо именима само обележени. Све остало о нама је више процена других, а мање лични став. Зато се и каже: „Онакав си каквог те виде, чују и доживе”. То је велика истина.

Кад не говорите истину?

Често. Лажем да бих био занимљивији. Истина је досадна, а лаж је креативна. Увек је другачија. На пример: шта ће нама истина да на Месецу има само камења, а толико је песама испевано о месецу и месечини, вечитој теми заљубљених. То је лепо чути, а не причу о камењу.

Јесу ли сликари и видовити?

Понекад могу да буду. Ево мог примера. Кад је историчарка уметности Мондејл видела моју слику „Страх”, на којој људи и куће падају на све стране, питала ме: „Да ли је ово слика земљотреса који се догодио 1979?” Кад сам јој рекао да сам то сликао пет година раније казала је: „Зашто нисте обавестили људе о томе – ако сте то предосећали?” Рекао сам јој просту истину: „Нико паметан ми не би веровао”.

Шта мислите о црногорској памети?

Сваки Црногорац мисли да је паметнији од свакога. Тако, понекад, мислим и ја. Само за разлику од многих ја знам шта знам, а шта баш и не, као и колико сам за неке ствари глуп. На пример: ништа не знам о мобилном телефону, компјутеру...

Није ли то и због лењости?

Лењост је моја главна карактерна особина. Зато сам сликар. О свему могу да одлучим сутра или никад... Нигде не журим. То је био и остао мој животни став.

Мислите ли о прошлости и будућности?

Постоји само садашњост. Ми смо сведоци прошлости, а то протекло време не би требало да меримо годинама, већ сећањима. Богатији смо што их више имамо. Будућност не знамо, о њој само маштамо, као што сад маштам о мојој следећој изложби у Београду.

Шта вам је важније: свест или подсвест?

Мени је у уметности, па и у животу, важније оно шта ми шаље подсвест. Увек сам, при сликању, слушао инстинкт, јер уметност је интуиција.

Колико сте познавали Иву Андрића?

Врло површно, иако смо се и породично дружили. Долазио је на моју барку са женом Милицом. Обилазили смо обале Боке са свих страна, али увек је, некако, био затворен. Веровао сам чак да је, понекад, и са собом био на Ви, а ја сам, одувек, са свима, волео да будем на Ти.

Кад сте на Ти са Емиром Кустурицом?

Кад дође у Херцег Нови. Буде ту сат-два и оде. Управља хеликоптер. Увек жури. Много ради. Јави ми се, погледа нове слике, и одлети. Дуже смо разговарали кад је у марту прошле године умрла моја Нада. Нисам тада био уз њу. Однели су ме у Подгорицу на операцију везаних црева, а кад сам се вратио кући ње више није било. И још нисам био на гробљу, на Савини! Слаб сам. Ни уз помоћ штапа не могу да пређем више од 50 метара. Одлазак до Наде ћу средити тако да, кад одем на гробље, не морам више да се враћам! Али, не журим. Живећу још онолико колико ми је суђено, а после ћу бити мртав милијарду година.

------------------------------------------------------

Најтеже је бити геније

Шта слика мора да има?

Слика мора да има целовитост, без обзира колико је ситничаво рађена. Опасност вреба из тих ситница које могу да одвуку пажњу. Чини ми се да би једноставан савет био довољан: „Док радиш детаље мисли на целину”. То изгледа лако, али оно што изгледа лако често је најтеже. Најтеже је бити геније, али – њему је то лако!