Заљућени метеж Делхија

Од нашег специјалног извештача

Делхи – Овај град је меморијал предивних здања богате историје и власник пулсирајуће енергије савременог развоја. Јединствена мешавина у мермер оковане хиндуистичке духовности, окамењене могулске ере ислама, британског Раџа, европског арт декоа, град углађених јапијеваца и сламова, који, засути монсуном, испаравају мирисе сиротиње. Нови и Стари Делхи су микрокосмос Индије.

Напуштам нашминкане и расхлађене просторе луксузног хотела да бих у корацима прескакао векове, вере и расе мегаполиса од 18 милиона становника, расутих на широком простору висоравни Јамуна.

Био сам овде давно и памтим да ме стари град много више импресионирао од новог.
Стари Делхи некада је био могулска престоница, а Нови Делхи су дизајнирали Британци када га је краљ Џорџ Пети децембра 1911. прогласио за главни град, селећи престоницу из Калкуте, садашње Колкате.

Незаобилазна четири века стара Црвена тврђава, Лал Кила, и њени два километра дуги пурпурно кречњачки зидови које прекидају Капија Индије и Капија Лахореа. Стижем пред Џама Масџид.

У време када је подигао шах Џахан у 17. веку, исти онај који је изградио Таџ Махал, била је највећа џамија на свету. Кубета од белог мермера изнад фасаде од црвенкастог камена и данас окупљају хиљаде верника у земљи са 180 милиона муслимана, што је највећа мањина на свету. Поглед с неког од два, око 40 метара висока, елегантна минарета прелази стари град и иде све до Сансад Бавана, зграде Парламента.

Журим ипак ка Чандри Чоку, главној артерији старог делхијског базара. Улазим у конфузну збирку физиономија, мириса и звукова.

Сићушне радњице по којима се стално нешто кува, пржи или пече. Сочна млевена јагњетина, кебаб, тандури пилетина, кари. Постоји најмање стотину начина припреме кари умака. У ваздуху љутина, на тезгама оргије слаткиша. Мириси хране, зачина и урина упорно ме прате.

Све је по стандардима халал хране за муслимане који су и овде већина, али и за многобројне вегетаријанце, без црног или белог лука, који стриктни Хиндуси не једу из не знам ког разлога. Ресторани у близини Кари Баулија, тржнице зачина, имају амбицију да тако буду названи.

Гледам цене и схватам колико је цинична недавна изјава једног политичара да за пет рупија (1 рупија = 0,01 евра) сиротиња у Делхију може да купи „пристојан” оброк.

Само роти, једна од двадесетак врста индијског хлеба, од којих су најпознатији нан, чапати и парата, кошта три рупије. Кувани оброк најмање 20.

Џепне продавнице злата блеште колико и радњице са саријима за венчање.

Људски метеж здушно допуњавају трубе антиквитетних мотоцикала, рикше у којој ме вози босоноги младић не престајући да виче, махом пренакрцане жутозелене мото-рикше на три точка, чији путници имају ту погодност да у неописивом метежу мало-мало искоче напоље да протегну ноге.

Мујезинов позив на молитву меша се пред храмом Сика с верским песмама које некако мрмљају мушкарци под разнобојним турбанима. Општу какофонију употпуњује хинду, језик који ми звучи као нешто између химне и љубавне песме.

Људи се гурају. Купци, носачи, добављачи, лева сметала, продавци, џепароши, убоги брадати старци. Љуљају се товари и бале на главама мршавих мушкараца. Промичу црнопуте девојке док им златни накит звецка на ногама. Традиција налаже да хинду жена, колико год убого живела, не сме да буде без накита. Злато је „златна резерва” а Индија је највећи светски увозник злата, око 50 милијарди долара годишње.

Ненаметљиви радозналци около само чекају да вам се поломи кишобран или одлепи ђон на ципели, па да интервенишу за коју рупију. Деца одмеравају странца, али не задуго. Траже бакшиш.

Растерују их полицајци у бермудама с бамбусовим пендрецима. Црно-сребрно је непроменљива костимографија бивших британских колонија.

Овде махом живе муслимани, али њихове жене су ретко на улици. Ако јесу, замотане су у абаје, као у Саудијској Арабији. Поред њих су Хиндуси, Тамилци, Сики. Индија повремено запада у секташко насиље, али је зачуђујуће како многобројне религије живе заједно.

У легендарној радњи Ашкок Чат Бандар нуде ми качори, омиљено јело номада из Раџастана. Одлучујем се и код суседа купујем пет грама кашмирског шафрана, кажу најбољег, за 50 долара. Остарели Индус – мада никад нисам сигуран колико им је година због тежачког живота исписаног по лицу – немо посматра лупкајући по некаквом бубњу.

Рупија је од почетка године изгубила 10 одсто своје вредности, али једино место где се то осећа су луксузни ресторани намењени богатим Индусима и странцима. Угоститељи су одмах цене ускладили с једном од великих мука националних финансија.

Отишао сам до Конат Плејса, где је у фебруару отворен први кафић чувеног америчког ланца „Старбакс”. У част укуса и културе Индије, овде се пије еспресо од индијске кафе, једе пита Мург Махни или кебаб Решми. Савремени индијски дизајн сасвим је друкчији од типичног „Старбаксовог” декора.

Узимам метро. Надземни хаос замењујем редом под земљом. Док горе монсунске кише у сезонском ритуалу потпуно блокирају ионако хаотичан саобраћај, а муљевита вода ваља пластичне флаше и други отпад улицама, овде влада швајцарски ред.

Горе су канализационе цеви које су поставили Британци да се отад ништа битно није мењало, доле су возови који, тврде, непогрешиво стижу на сваких два минута и 40 секунди.

Горе крава на коју сам нешто пре тога налетео. Будући света Хинду животиња, споро је али спокојно крчила пут кроз гужву клатећи вименом. Нико је не узнемирава. Доле су продрли и неки млади парови који су у метроу уживо снимали секс и видео касније дистрибуирали као порно филм. Њих јури полиција.

Нови Делхи, стратешки лоциран у срцу Потконтинента, није могао да настане игде другде: печат су му, уграђујући у град дух Индије, дали локални градитељи и занатлије. Та посебност одзвања у простору, вибрира у времену.

Грандиозна, поприлично оронула империјална архитектура, укључујући и данашњу председничку палату Раштрапати Баван од 340 соба, из које је некада британски вицекраљ управљао Индијом. Уз ограду се весело разигравају мајмуни.

Палата је постала симбол националног поноса, а њен 40 хектара велики парк подсећа на величину Индије, близу 3,2 милиона квадратних километара – 36 Србија (са Косовом) – земље са највећим бројем пошта на свету и железнице која запошљава милион људи.

Тај Делхи испресецан је широким булеварима, затрпан зградама мамутске администрације, дипломатским енклавама и луксузним хотелима. Утонуо је у раскошно зеленило, мада је монсунска сезона на измаку.

Богата клијентела насељава парк Панчшил на југу града. Труде се да не виде мизерију у суседству: виле су опасане високим зидовима и бодљикавом жицом.

Око читавог града ничу сателитска насеља попут Гургаона, који се претворио у хаб мултинационалних компанија и пословног света.

Могулски стари и колонијални нови Делхи, као и савремени град који се око њих шири, својеврсна су потврда способности Индијаца да живе у различитостима, да сачувају сопствене културе а и да прихватају утицаје споља.