Zaljućeni metež Delhija

Od našeg specijalnog izveštača

Delhi – Ovaj grad je memorijal predivnih zdanja bogate istorije i vlasnik pulsirajuće energije savremenog razvoja. Jedinstvena mešavina u mermer okovane hinduističke duhovnosti, okamenjene mogulske ere islama, britanskog Radža, evropskog art dekoa, grad uglađenih japijevaca i slamova, koji, zasuti monsunom, isparavaju mirise sirotinje. Novi i Stari Delhi su mikrokosmos Indije.

Napuštam našminkane i rashlađene prostore luksuznog hotela da bih u koracima preskakao vekove, vere i rase megapolisa od 18 miliona stanovnika, rasutih na širokom prostoru visoravni Jamuna.

Bio sam ovde davno i pamtim da me stari grad mnogo više impresionirao od novog.
Stari Delhi nekada je bio mogulska prestonica, a Novi Delhi su dizajnirali Britanci kada ga je kralj Džordž Peti decembra 1911. proglasio za glavni grad, seleći prestonicu iz Kalkute, sadašnje Kolkate.

Nezaobilazna četiri veka stara Crvena tvrđava, Lal Kila, i njeni dva kilometra dugi purpurno krečnjački zidovi koje prekidaju Kapija Indije i Kapija Lahorea. Stižem pred Džama Masdžid.

U vreme kada je podigao šah Džahan u 17. veku, isti onaj koji je izgradio Tadž Mahal, bila je najveća džamija na svetu. Kubeta od belog mermera iznad fasade od crvenkastog kamena i danas okupljaju hiljade vernika u zemlji sa 180 miliona muslimana, što je najveća manjina na svetu. Pogled s nekog od dva, oko 40 metara visoka, elegantna minareta prelazi stari grad i ide sve do Sansad Bavana, zgrade Parlamenta.

Žurim ipak ka Čandri Čoku, glavnoj arteriji starog delhijskog bazara. Ulazim u konfuznu zbirku fizionomija, mirisa i zvukova.

Sićušne radnjice po kojima se stalno nešto kuva, prži ili peče. Sočna mlevena jagnjetina, kebab, tanduri piletina, kari. Postoji najmanje stotinu načina pripreme kari umaka. U vazduhu ljutina, na tezgama orgije slatkiša. Mirisi hrane, začina i urina uporno me prate.

Sve je po standardima halal hrane za muslimane koji su i ovde većina, ali i za mnogobrojne vegetarijance, bez crnog ili belog luka, koji striktni Hindusi ne jedu iz ne znam kog razloga. Restorani u blizini Kari Baulija, tržnice začina, imaju ambiciju da tako budu nazvani.

Gledam cene i shvatam koliko je cinična nedavna izjava jednog političara da za pet rupija (1 rupija = 0,01 evra) sirotinja u Delhiju može da kupi „pristojan” obrok.

Samo roti, jedna od dvadesetak vrsta indijskog hleba, od kojih su najpoznatiji nan, čapati i parata, košta tri rupije. Kuvani obrok najmanje 20.

Džepne prodavnice zlata blešte koliko i radnjice sa sarijima za venčanje.

Ljudski metež zdušno dopunjavaju trube antikvitetnih motocikala, rikše u kojoj me vozi bosonogi mladić ne prestajući da viče, mahom prenakrcane žutozelene moto-rikše na tri točka, čiji putnici imaju tu pogodnost da u neopisivom metežu malo-malo iskoče napolje da protegnu noge.

Mujezinov poziv na molitvu meša se pred hramom Sika s verskim pesmama koje nekako mrmljaju muškarci pod raznobojnim turbanima. Opštu kakofoniju upotpunjuje hindu, jezik koji mi zvuči kao nešto između himne i ljubavne pesme.

Ljudi se guraju. Kupci, nosači, dobavljači, leva smetala, prodavci, džeparoši, ubogi bradati starci. Ljuljaju se tovari i bale na glavama mršavih muškaraca. Promiču crnopute devojke dok im zlatni nakit zvecka na nogama. Tradicija nalaže da hindu žena, koliko god ubogo živela, ne sme da bude bez nakita. Zlato je „zlatna rezerva” a Indija je najveći svetski uvoznik zlata, oko 50 milijardi dolara godišnje.

Nenametljivi radoznalci okolo samo čekaju da vam se polomi kišobran ili odlepi đon na cipeli, pa da intervenišu za koju rupiju. Deca odmeravaju stranca, ali ne zadugo. Traže bakšiš.

Rasteruju ih policajci u bermudama s bambusovim pendrecima. Crno-srebrno je nepromenljiva kostimografija bivših britanskih kolonija.

Ovde mahom žive muslimani, ali njihove žene su retko na ulici. Ako jesu, zamotane su u abaje, kao u Saudijskoj Arabiji. Pored njih su Hindusi, Tamilci, Siki. Indija povremeno zapada u sektaško nasilje, ali je začuđujuće kako mnogobrojne religije žive zajedno.

U legendarnoj radnji Aškok Čat Bandar nude mi kačori, omiljeno jelo nomada iz Radžastana. Odlučujem se i kod suseda kupujem pet grama kašmirskog šafrana, kažu najboljeg, za 50 dolara. Ostareli Indus – mada nikad nisam siguran koliko im je godina zbog težačkog života ispisanog po licu – nemo posmatra lupkajući po nekakvom bubnju.

Rupija je od početka godine izgubila 10 odsto svoje vrednosti, ali jedino mesto gde se to oseća su luksuzni restorani namenjeni bogatim Indusima i strancima. Ugostitelji su odmah cene uskladili s jednom od velikih muka nacionalnih finansija.

Otišao sam do Konat Plejsa, gde je u februaru otvoren prvi kafić čuvenog američkog lanca „Starbaks”. U čast ukusa i kulture Indije, ovde se pije espreso od indijske kafe, jede pita Murg Mahni ili kebab Rešmi. Savremeni indijski dizajn sasvim je drukčiji od tipičnog „Starbaksovog” dekora.

Uzimam metro. Nadzemni haos zamenjujem redom pod zemljom. Dok gore monsunske kiše u sezonskom ritualu potpuno blokiraju ionako haotičan saobraćaj, a muljevita voda valja plastične flaše i drugi otpad ulicama, ovde vlada švajcarski red.

Gore su kanalizacione cevi koje su postavili Britanci da se otad ništa bitno nije menjalo, dole su vozovi koji, tvrde, nepogrešivo stižu na svakih dva minuta i 40 sekundi.

Gore krava na koju sam nešto pre toga naleteo. Budući sveta Hindu životinja, sporo je ali spokojno krčila put kroz gužvu klateći vimenom. Niko je ne uznemirava. Dole su prodrli i neki mladi parovi koji su u metrou uživo snimali seks i video kasnije distribuirali kao porno film. Njih juri policija.

Novi Delhi, strateški lociran u srcu Potkontinenta, nije mogao da nastane igde drugde: pečat su mu, ugrađujući u grad duh Indije, dali lokalni graditelji i zanatlije. Ta posebnost odzvanja u prostoru, vibrira u vremenu.

Grandiozna, poprilično oronula imperijalna arhitektura, uključujući i današnju predsedničku palatu Raštrapati Bavan od 340 soba, iz koje je nekada britanski vicekralj upravljao Indijom. Uz ogradu se veselo razigravaju majmuni.

Palata je postala simbol nacionalnog ponosa, a njen 40 hektara veliki park podseća na veličinu Indije, blizu 3,2 miliona kvadratnih kilometara – 36 Srbija (sa Kosovom) – zemlje sa najvećim brojem pošta na svetu i železnice koja zapošljava milion ljudi.

Taj Delhi ispresecan je širokim bulevarima, zatrpan zgradama mamutske administracije, diplomatskim enklavama i luksuznim hotelima. Utonuo je u raskošno zelenilo, mada je monsunska sezona na izmaku.

Bogata klijentela naseljava park Pančšil na jugu grada. Trude se da ne vide mizeriju u susedstvu: vile su opasane visokim zidovima i bodljikavom žicom.

Oko čitavog grada niču satelitska naselja poput Gurgaona, koji se pretvorio u hab multinacionalnih kompanija i poslovnog sveta.

Mogulski stari i kolonijalni novi Delhi, kao i savremeni grad koji se oko njih širi, svojevrsna su potvrda sposobnosti Indijaca da žive u različitostima, da sačuvaju sopstvene kulture a i da prihvataju uticaje spolja.