Ибарски Колашин дражи од Младеновца

Ибарски Колашин – Када се пре три године шездесетогодишњи пензионер Ђорђе Манојловић одлучио да у родном селу Прелезу, у Ибарском Колашину, узгаја пужеве, где се сељани одувек баве узгојем пшенице, кукуруза и стоке, овај потез многи су видели као узалудан посао. Уз саму обалу Ибра, на некадашњем магистралном путу који води из правца Косовске Митровице пут Зубиног потока, на површини од три ара, овај Србин повратник, 2004. године засејао је матично јато верујући да ће већ следеће године убрати приход од тога.

Уложио је око 8.000 евра али на добит још увек чека, пошто временске прилике нису погодовале расту пужева. И поред тога, он не губи наду, а можда му мало сатисфакције даје и то што је једини који се овим не баш тешким, али рекло би се атрактивним, послом бави на територији целог северног Космета.

– На идеју о отварању фарме сам сасвим случајно дошао. Свему су "криви" једна телевизијска емисија и моја кћерка, која ми је предложила да отворим фарму пужева, не бих ли прекратио пензионерске дане и не бисмо ли колико-толико повећали породични буџет. Нисам ни тренутка размишљао, већ сам се обратио једној италијанској агенцији која има представништво у Београду. И, после предавања које су држали наши људи из Министарства пољопривреде, са свом потребном литературом кренуо сам пут родног Прелеза – прича нам Манојловић.

Одвојио је, каже, три ара најбоље земље уза сам Ибар за узгој пужева. – После 33 године стажа и пензионисања у Младеновцу, одлучио сам да ми ово буде не само хоби, већ и посао који ме и поред непрофитабилности, бар за сада неће поколебати. Почео сам сређивање фарме, постављање ограде, мрежица, прскалица и мада ни од ког нисам добио никакву помоћ, иако сам тражио, решио сам да све овде у ову земљу уложим – каже пензионер Ђорђе, док у дворишту породичне куће, надомак фарме, седимо са њим и његовим двема сестрама Живаном Лолом и Драганом, пензионисаним радницама "Трепче" које свесрдно помажу брату, не би ли бар нешто зарадио у овом несвакидашњем послу.

– Фарма је капацитета три тоне пужева годишње, од чега би добит требало да буде око 10.000 евра. Али, како ми време није ишло наруку и како су ово само почеци, за сада нисам успео да зарадим, нити да повратим новац. Срби причају о повратку, да би требало да нас буде више. Међутим, испоставило се, бар на мом примеру, али и примеру неких мојих пријатеља, да овде власт не помаже много сељаку – не баш радосно прича Ђорђе Манојловић. Каже да му је мало жао што није са породицом у Младеновцу, где су му жена, ћерка и син. Али, верује да ће доћи до пара и да овде неће бити узалудно проведено време.

Манојловић и поред тога што држи и стоку, краве и овце, што је овде реткост, највише воли да прича о својим пужевима. Кад год може, Ђорђе одмени своје две сестре у пољопривреди, али и у узгоју стоке. Ту, до фарме, засађене су и леје с луком, кромпиром, а на великој површини посејани су кукуруз и пшеница.

Показује нам и велики воћњак са шљивама и вишњама, али каже да те лакше послове препушта сестрама. Прича да, иако пензионер, нема баш много времена, јер од раног јутра одлази на фарму, наводњава је, јер пужеви траже изузетно влажно земљиште. Како не би воду кофама доносио из Ибра, што је и немогуће, а како се иначе ту тако и наводњавају леје и мање површине, Ђорђе је набавио прскалице које су се све време нашег боравка у Прелезу обртале.