Ibarski Kolašin draži od Mladenovca

Ibarski Kolašin – Kada se pre tri godine šezdesetogodišnji penzioner Đorđe Manojlović odlučio da u rodnom selu Prelezu, u Ibarskom Kolašinu, uzgaja puževe, gde se seljani oduvek bave uzgojem pšenice, kukuruza i stoke, ovaj potez mnogi su videli kao uzaludan posao. Uz samu obalu Ibra, na nekadašnjem magistralnom putu koji vodi iz pravca Kosovske Mitrovice put Zubinog potoka, na površini od tri ara, ovaj Srbin povratnik, 2004. godine zasejao je matično jato verujući da će već sledeće godine ubrati prihod od toga.

Uložio je oko 8.000 evra ali na dobit još uvek čeka, pošto vremenske prilike nisu pogodovale rastu puževa. I pored toga, on ne gubi nadu, a možda mu malo satisfakcije daje i to što je jedini koji se ovim ne baš teškim, ali reklo bi se atraktivnim, poslom bavi na teritoriji celog severnog Kosmeta.

– Na ideju o otvaranju farme sam sasvim slučajno došao. Svemu su "krivi" jedna televizijska emisija i moja kćerka, koja mi je predložila da otvorim farmu puževa, ne bih li prekratio penzionerske dane i ne bismo li koliko-toliko povećali porodični budžet. Nisam ni trenutka razmišljao, već sam se obratio jednoj italijanskoj agenciji koja ima predstavništvo u Beogradu. I, posle predavanja koje su držali naši ljudi iz Ministarstva poljoprivrede, sa svom potrebnom literaturom krenuo sam put rodnog Preleza – priča nam Manojlović.

Odvojio je, kaže, tri ara najbolje zemlje uza sam Ibar za uzgoj puževa. – Posle 33 godine staža i penzionisanja u Mladenovcu, odlučio sam da mi ovo bude ne samo hobi, već i posao koji me i pored neprofitabilnosti, bar za sada neće pokolebati. Počeo sam sređivanje farme, postavljanje ograde, mrežica, prskalica i mada ni od kog nisam dobio nikakvu pomoć, iako sam tražio, rešio sam da sve ovde u ovu zemlju uložim – kaže penzioner Đorđe, dok u dvorištu porodične kuće, nadomak farme, sedimo sa njim i njegovim dvema sestrama Živanom Lolom i Draganom, penzionisanim radnicama "Trepče" koje svesrdno pomažu bratu, ne bi li bar nešto zaradio u ovom nesvakidašnjem poslu.

– Farma je kapaciteta tri tone puževa godišnje, od čega bi dobit trebalo da bude oko 10.000 evra. Ali, kako mi vreme nije išlo naruku i kako su ovo samo počeci, za sada nisam uspeo da zaradim, niti da povratim novac. Srbi pričaju o povratku, da bi trebalo da nas bude više. Međutim, ispostavilo se, bar na mom primeru, ali i primeru nekih mojih prijatelja, da ovde vlast ne pomaže mnogo seljaku – ne baš radosno priča Đorđe Manojlović. Kaže da mu je malo žao što nije sa porodicom u Mladenovcu, gde su mu žena, ćerka i sin. Ali, veruje da će doći do para i da ovde neće biti uzaludno provedeno vreme.

Manojlović i pored toga što drži i stoku, krave i ovce, što je ovde retkost, najviše voli da priča o svojim puževima. Kad god može, Đorđe odmeni svoje dve sestre u poljoprivredi, ali i u uzgoju stoke. Tu, do farme, zasađene su i leje s lukom, krompirom, a na velikoj površini posejani su kukuruz i pšenica.

Pokazuje nam i veliki voćnjak sa šljivama i višnjama, ali kaže da te lakše poslove prepušta sestrama. Priča da, iako penzioner, nema baš mnogo vremena, jer od ranog jutra odlazi na farmu, navodnjava je, jer puževi traže izuzetno vlažno zemljište. Kako ne bi vodu kofama donosio iz Ibra, što je i nemoguće, a kako se inače tu tako i navodnjavaju leje i manje površine, Đorđe je nabavio prskalice koje su se sve vreme našeg boravka u Prelezu obrtale.