Америци одговара сиријски рат без победника

Тврдња сиријске опозиције да су прошле среде војници председника Башара ел Асада у нападима на ободу Дамаска користили хемијско оружје покренула је медијску кампању која на својеврстан начин припрема могућност да западне силе крену у војну интервенцију у Сирији. Услед противљења Русија и Кине да у Савету безбедности Уједињених нација прихвате то као могућност, амерички војни стратези су већ припремили план војне интервенције у Сирији, који би попут бомбардовања СР Југославије 1999. године био покренут без одобрења највишег тела у оквиру светске организације.

Шефови дипломатија Велике Британије, Француске, Турске, Саудијске Арабије и Катара отворено говоре о војним опцијама без одобрења Савета безбедности УН.

„Да ли је могуће одговорити на употребу хемијског оружја без потпуног јединства Савета безбедности УН? Рекао бих да јесте, иначе би могло да буде немогуће одговорити на такве злочине и сматрам да то не би била прихватљива ситуација”, казао је Хејг у интервјуу за Би-Би-Си, додајући да би интервенција била могућа из „хуманитарних разлога”. „Употребили смо друге методе, дипломатске методе и настављамо да их примењујемо али оне до сада нису имале успеха. Све што будемо урадили биће у складу са међународним правом”.

Заобилажење Савета безбедности помињу и француски и турски шеф дипломатије Лоран Фабијус и Ахмет Даватоглу, док Министарство спољних послова Русије указује да би војна опција у Сирији била „трагична грешка” и да би последице „биле крајње опасне за цео регион Блиског истока и Северне Африке”.

Руски шеф дипломатије Сергеј Лавров је у телефонском разговору то пренео и свом америчком колеги Џону Керију, истакавши да изјаве о томе да је америчка војска спремна да се умеша у конфликт у Сирији остављају утисак да поједини кругови у САД отворено покушавају да подрију заједничке америчко-руске напоре да се организује међународна конференција о мирном решењу за Сирију.

Са друге стране, иако се чини да је Вашингтон већ спреман за бомбардовање Сирије, аналитичари указују да би то била најгора могућа опција за САД и њене интересе у региону. Према речима Едварда Лутвака, сарадника америчког Центра за стратешке и међународне студије, тренутно једини сценарио који не би штетио интересима САД је да се рат настави без победника, то јест – „реми на неодређено време”.

„Ако се увежу Асадова војска, и Иран и Хезболах као његови савезници, у рат са екстремистима повезаним са Ал Каидом, тако би четири непријатеља Вашингтона била укључена у међусобни рат што би их одвратило од напада на Американце и пријатеље Америке. То је сада најбоља опција, премда трагична”, истиче Лутвак у ауторском тексту за недељно издање „Њујорк тајмса”, додајући да заступање ове опције не би било ништа окрутније од онога што иначе очекује већину народа у Сирији.

Он објашњава да, уколико поведе побуњеници, Сиријце који нису сунити (алавити и шиити) очекује искључивање из друштвених токова или чак масакр, док ако Асад победи, сунитску већину која није фундаменталистичка очекује политичка репресија.

„Уколико побуњеници победе, владари фундаменталисти ће политички маргинализовати умерене суните и то успостављањем драконских казни. Одржавање сукоба би због тога требало да буде амерички циљ”, сматра овај експерт. „Једини могући начин да се то постигне јесте да се побуњеници наоружавају све док изгледа да Асадове снаге напредују, као и да се заустави наоружавање када се заиста чини да побуњеници побеђују”.

Због тога се чак и руским дипломатским круговима може чути процена да ће рат у Сирији трајати још дуго. Премда је више од тридесет земаља спремно да се укључи у коалицију која би интервенисала у Сирији, поједини аналитичари своје мишљење да САД не би баш волела да предводи класичну војну интервенцију базирају на томе да Обама не жели даље јачање антиамериканизма у муслиманском свету, изазвано ратом у Ираку и Авганистану.

Међутим, амерички аналитичари истичу да је недавно именована Обамина саветница за националну безбедност Сузан Рајс веома прагматична али и да је отворена заговорница америчких војних интервенција у случају кршења људских права. Уколико је то тако, онда ће прагматично схватити да, ако САД крене у интервенцију сличној оној у Ираку, онда то значи да је неопходно да у инвазији победи и Асадову војску, али и екстремисте блиске Ал Каиди. Према Лутваку, то би водило Сирији под америчком окупацијом, а „веома мало Американаца би данас подржало још једну скупу војну авантуру на Блиском истоку”.

Међутим, и даље не би требало занемарити утицај америчких савезника у региону – Турске, Катара, Израела и Саудијске Арабије – који отворено подржавају страно војно свргавање Асада. Не мали број аналитичара истиче да заправо они воде Обамину политику према Сирији. Уколико је то тако, саудијски принц Бандар бин Султан ел Сауд искористиће сав свој, иначе огроман, утицај у Вашингтону да натера Американце да војном силом свргну Асада. Макар, као у случају Либије, тако што Американци неће учествовати у окупацији земље већ ће бити само логистичка подршка осталим земљама које ће водити војну акцију.