Индија је гладна република

Од нашег специјалног извештача

Њу Делхи – Глад је најружнији траг на лицу индијског економског чуда, па је владајућа Конгресна странка покренула амбициозни пројекат не би ли обезбедила јефтину храну за више од осамсто милиона људи.

„Имамо људе који и даље немају храну, имамо децу која су неухрањена”, изјавила је председница странке Соња Ганди, представљајући у парламенту шему прехрамбене сигурности као један од досад „невиђених” подухвата на свету.

Важност овог пројекта за Индију, али и Конгресну странку, натерала је Соњу Ганди да, упркос температури коју је имала два дана, одлучи да лично брани закон прексиноћ у парламенту. Међутим, у дебати са посланицима, најмоћнијој индијској политичарки је позлило, тако да је потом пет сати провела у болници где је била подвргнута низу испитивања.

То није скренуло пажњу са значајног пројекта, чија је вредност процењена на близу двадесет четири милијарде долара, а предвиђа да две трећине од укупно 1,2 милијарде становника Индије добијају месечно пет килограма пиринча, жита или проса по субвенционисаним ценама, далеко испод тржишних: шездесет два милиона тона житарица на националном нивоу. Закон о храни усвојен је у понедељак у Лок сабхи, доњем дому парламента, и сада му предстоји усвајање у Раџа сабхи, горњем дому.

На глобалном индексу глади, Индија се од 79 земаља налази на 65. месту. Индија има највише изгладнеле деце на свету, а по званичним статистикама, половина деце испод пет година хронично је потхрањена. У периоду 2005–2010, Индија се међу 129 држава налазила на претпоследњем месту по неухрањености деце, испод Етиопије, Нигера, Непала и Бангладеша. Чак 300.000 новорођенчади годишње умре не дочекавши крај првог дана живота.

Индија има највећи број деце на свету којој недостаје витамин А: око шест процената деце због тога пати од проблема са очима. Од тридесет седам милиона слепих на свету, петнаест милиона је из Индије.

Док се процењује да свих 28 савезних држава има „озбиљну или изузетно алармантну” ситуацију глади, Индија за заштиту угроженог становништва издваја 1,7 одсто бруто националног производа, што је ставља на зачеље у региону Азије и Пацифика.

Индија је, упркос доскорашњем импресивном расту, гладна република.

Иницијатива давања законског права на храну поменута је први пут у манифесту Конгресне странке уочи избора 2009, а лансирана је не случајно на рођендан убијеног бившег премијера Раџива Гандија. Пројекат би требало да буде главни адут Конгресне странке уочи избора на пролеће наредне године и да блокира раст популарности Нарендре Мудија, лидера највеће опозиционе Баратија џаната партије (БЈП).

„Ово није закон о прехрамбеној сигурности, ово је закон о бирачкој сигурности”, сматра Џагдиш Муки, један од лидера БЈП.

Ова мера је пре тога већ почела да се примењује у три индијске савезне државе, а требало би да обухвати 75 одсто Индијаца из руралних и 50 одсто из урбаних средина. И док је Соња Ганди поделила првих 12 купона женама у Делхију, опозициони политичари нису били једини критичари закона који је у парламентарну процедуру ушао још децембра 2001, а почетком јула добио потпис председника Индије Пранаба Мухерџија.

Иако влада понавља да новац није проблем, многи економисти се питају да ли Индија може да финансира једну овако скуп програм, који прети да додатно исуши државну касу. Упозоравају да ће огромни трошкови субвенција онемогућити да се фискални дефицит са 5,5 одсто сведе на 4,1 проценат. У дебатама се отвара дилема: питање гладног народа против фискалне одговорности.

„Закон је потпуно неприхватљив јер покушава да нормира неједнакост тако што намеће систем јавне дистрибуције уместо да створи универзална права”, каже Бираџ Патнаик, саветник комесара за храну при Врховном суду.

Пројекат у старту окружује много озбиљних питања. Како ће се храна делити преко државних јефтиних радњи када искуство показује да је између 37 и 55 одсто субвенционисаног пиринча, жита или проса тајним каналима завршило на отвореном тржишту? Ко ће одредити категорије корисника када се унапред зна да ће то водити корупцији? Како обезбедити квалитетно чување шездесет два милиона тона залиха у храни?

Да би успео, програм борбе против глади захтеваће солидарност – што неће бити лако у земљи чије су више класе прилично неосетљиве према проблемима сиротиње. Мало тога се променило од времена када је велика глад у Бенгалу 1943. убила близу три милиона људи, а средња класа остала готово недирнута.

Како победити глад када Организација за економску сарадњу и развој каже да се јаз између богатих и сиромашних у Индији увећава брже него игде на свету?

Магичне пилуле нема, а неспособност Индије да на одговарајући начин исхрани своје људе јесте „катастрофални неуспех са многим импликацијама не само за народ Индије данас већ и за генерације које ће бити рођене у блиској будућности”, сматра чувени индијски нобеловац, економиста Амартја Сен.

Да ли Индија још једном кола ставља испред коња? Без реформе својих закона и институција и ова шема најбољих намера могла би да доживи неуспех. Уколико се то догоди, верују економисти, Индија је осуђена да остане Гладна република.