Писац у бегу од емоција

КЊИЖЕВНОСТ И ТАБУ
Ирски писац Коум Тојбин искористио је помало заборављену матрицу "романа о уметнику" да би нам открио колико напетости и драматике постоји у наводном одрицању од живљења.
Тојбинов разноврсни опус (у коме има романа, путописа, биографија и есејистике) открива занимање за ирску историју и културу, емотивне и духовне кризе уметничке личности, егзил и дијаспору. Његови јунаци су уметници и танкоћутни индивидуалци који покушавају да заснују нови живот далеко од домовине. Доминантна тема која повезује Тојбинов књижевни и историографски рад ипак је нешто друго – хомоеротски идентитет. Иако његова најважнија есејистичка књига Љубав у мрачном времену носи шкакљив поднаслов "хомосексуални животи од Вајлда до Алмодовара", њен фокус ће више бити на историографији него на порнографији.

Медијски линч

Рекло би се да Тојбин хомосексуалности приступа као један лекар из Жидових интимних дневника, који је упоредио потискивање хомоеротске жеље са покушајем да се глад утоли краставцима: занима га суочење са личном и социјалном репресијом жеље.

Најзначајнији Тојбинов роман је Господар (ускоро га објављује Народна књига), имагинарна биографија Хенрија Џејмса. Привидно ограничивши амбиције на реконструкцију и вивисекцију пресудних догађаја у пишчевом животу, Тојбин је у призми варљиве бездогађајности на коју је осуђен уметник у бекству од емоција осветлио неколико великих тема: не само затирану еротску жељу, већ и конфликт интимног и јавног као срж уметничке личности.  У виђењу Коума Тојбина, амбиваленција је темељна особина великог америчког романсијера Хенрија Џејмса, нарочито кад је у питању највећа загонетка писца који је с подсмехом али и пуним правом називан "уседелицом америчке књижевности" – његова сексуалност.

Тојбинов роман почиње године 1895. позоришним фијаском драме Гај Домвил, исте вечери кад је у једном другом позоришту духовита и лепршава комедија Идеални муж Оскара Вајлда изазивала салве смеха у публици. Док Хенрију Џејмсу аплаудирају његови пријатељи и колеге, обична публика негодује. Тако на самом почетку романа доминантно постаје питање читања и прихватања; шта писац пише и како га публика схвата? Питања стварања и доживљаја проширују се на поларитете и тензије између јавног и приватног.

Међутим, сценски успех Вајлдове драме само је привидни Џејмсов пораз. Одушевљење публике тек је горак и иронични наговештај осуда и гнушања које ће убрзо уследити због сексуалног скандала. Суђење Оскару Вајлду и медијски линч хомосексуалности неће изазвати Џејмса на згражање или ликовање. Нападна Џејмсова суздржаност навешће његовог пријатеља Едмунда Госа на једно полуизговорено питање: "Питам се да ли си и ти можда...?" Но Џејмс ће одсечно рећи да ту нема шта да се пита. Његова потиснута жеља послужиће као друго лице Вајлдовог страдања, његова самоконтрола као горак контраст неспутаној сексуалности. Суочење две судбине ипак нема дидактичну ни моралистичку ноту: и Тојбин и његов пажљивији читалац избећи ће опредељивање, свесни да би другачији исходи били немогући.

Из пишчевог видокруга никако не нестаје потенцијално хомоеротско опредељење његовог јунака: међутим, везе Хенрија Џејмса са руским сликаром Полом Жуковским и америчким вајаром норвешког порекла Хендриком Андерсеном обавијене су велом дискреције и дисциплине. Нема доказа, бар не у сачуваној кореспонденцији, који би потврдио да је Џејмс био геј; нема трага никаквој еротској жудњи.

Непроживљен живот

Колико је од самог одговора узбудљивије трагање за истином, толико је од сексуалног избора много неумитнији емотивни избор аскезе и дистанце који је обележио Џејмсов живот. Велики писац развија дубоко и трајно глувило за мале жеље блиских људи: исти човек који саосећа са Вајлдовом децом нехајан је према стидљивим молбама своје рођаке да је поведе у Италију, а драгу пријатељицу лишава свог присуства у страху да му њен интензивни социјални живот не наруши приватност. Мини Темпл, Џејмсова оштроумна и радознала рођака, искоришћена је као модел јунакињама Портрета једне даме и Дејзи Милер. Искоришћена дословце: Џејмс је претвара у уметност, као и већину пријатеља и познаника у чије се животе укључује, увек обазриво, никад посвећено.

У Тојбиновом роману има сурове селективности коју практикује и његов јунак. Бирајући четири године Џејмсовог живота и из њих само неколико епизода, приповедач се ипак обилато служи ретардацијама зарад увида у породичну историју. Бизарни детаљи породичне историје пласирани су обазриво и ненаметљиво, без жеље за стварањем сензационалистичког ефекта. Они су присутни само зарад наговештаја да Џејмсов живот са својом негативном динамиком, оклевањима, одустајањима и бекствима није био празан. Иако је сваки ризик одложио на неодређено време, уметник није живео у вакууму: у своје романе уградио је туђе животе.

Након читања Господара некако је неминовна тужна спознаја да Хенри Џејмс није одбацио само искуство хомосексуалности – одбацио је искуство уопште. Срећом, од једног непроживљеног живота Тојбин је сачинио имагинарну биографију о једној великој жудњи.