Pisac u begu od emocija

KNjIŽEVNOST I TABU
Irski pisac Koum Tojbin iskoristio je pomalo zaboravljenu matricu "romana o umetniku" da bi nam otkrio koliko napetosti i dramatike postoji u navodnom odricanju od življenja.
Tojbinov raznovrsni opus (u kome ima romana, putopisa, biografija i esejistike) otkriva zanimanje za irsku istoriju i kulturu, emotivne i duhovne krize umetničke ličnosti, egzil i dijasporu. Njegovi junaci su umetnici i tankoćutni individualci koji pokušavaju da zasnuju novi život daleko od domovine. Dominantna tema koja povezuje Tojbinov književni i istoriografski rad ipak je nešto drugo – homoerotski identitet. Iako njegova najvažnija esejistička knjiga Ljubav u mračnom vremenu nosi škakljiv podnaslov "homoseksualni životi od Vajlda do Almodovara", njen fokus će više biti na istoriografiji nego na pornografiji.

Medijski linč

Reklo bi se da Tojbin homoseksualnosti pristupa kao jedan lekar iz Židovih intimnih dnevnika, koji je uporedio potiskivanje homoerotske želje sa pokušajem da se glad utoli krastavcima: zanima ga suočenje sa ličnom i socijalnom represijom želje.

Najznačajniji Tojbinov roman je Gospodar (uskoro ga objavljuje Narodna knjiga), imaginarna biografija Henrija Džejmsa. Prividno ograničivši ambicije na rekonstrukciju i vivisekciju presudnih događaja u piščevom životu, Tojbin je u prizmi varljive bezdogađajnosti na koju je osuđen umetnik u bekstvu od emocija osvetlio nekoliko velikih tema: ne samo zatiranu erotsku želju, već i konflikt intimnog i javnog kao srž umetničke ličnosti.  U viđenju Kouma Tojbina, ambivalencija je temeljna osobina velikog američkog romansijera Henrija Džejmsa, naročito kad je u pitanju najveća zagonetka pisca koji je s podsmehom ali i punim pravom nazivan "usedelicom američke književnosti" – njegova seksualnost.

Tojbinov roman počinje godine 1895. pozorišnim fijaskom drame Gaj Domvil, iste večeri kad je u jednom drugom pozorištu duhovita i lepršava komedija Idealni muž Oskara Vajlda izazivala salve smeha u publici. Dok Henriju Džejmsu aplaudiraju njegovi prijatelji i kolege, obična publika negoduje. Tako na samom početku romana dominantno postaje pitanje čitanja i prihvatanja; šta pisac piše i kako ga publika shvata? Pitanja stvaranja i doživljaja proširuju se na polaritete i tenzije između javnog i privatnog.

Međutim, scenski uspeh Vajldove drame samo je prividni Džejmsov poraz. Oduševljenje publike tek je gorak i ironični nagoveštaj osuda i gnušanja koje će ubrzo uslediti zbog seksualnog skandala. Suđenje Oskaru Vajldu i medijski linč homoseksualnosti neće izazvati Džejmsa na zgražanje ili likovanje. Napadna Džejmsova suzdržanost navešće njegovog prijatelja Edmunda Gosa na jedno poluizgovoreno pitanje: "Pitam se da li si i ti možda...?" No Džejms će odsečno reći da tu nema šta da se pita. Njegova potisnuta želja poslužiće kao drugo lice Vajldovog stradanja, njegova samokontrola kao gorak kontrast nesputanoj seksualnosti. Suočenje dve sudbine ipak nema didaktičnu ni moralističku notu: i Tojbin i njegov pažljiviji čitalac izbeći će opredeljivanje, svesni da bi drugačiji ishodi bili nemogući.

Iz piščevog vidokruga nikako ne nestaje potencijalno homoerotsko opredeljenje njegovog junaka: međutim, veze Henrija Džejmsa sa ruskim slikarom Polom Žukovskim i američkim vajarom norveškog porekla Hendrikom Andersenom obavijene su velom diskrecije i discipline. Nema dokaza, bar ne u sačuvanoj korespondenciji, koji bi potvrdio da je Džejms bio gej; nema traga nikakvoj erotskoj žudnji.

Neproživljen život

Koliko je od samog odgovora uzbudljivije traganje za istinom, toliko je od seksualnog izbora mnogo neumitniji emotivni izbor askeze i distance koji je obeležio Džejmsov život. Veliki pisac razvija duboko i trajno gluvilo za male želje bliskih ljudi: isti čovek koji saoseća sa Vajldovom decom nehajan je prema stidljivim molbama svoje rođake da je povede u Italiju, a dragu prijateljicu lišava svog prisustva u strahu da mu njen intenzivni socijalni život ne naruši privatnost. Mini Templ, Džejmsova oštroumna i radoznala rođaka, iskorišćena je kao model junakinjama Portreta jedne dame i Dejzi Miler. Iskorišćena doslovce: Džejms je pretvara u umetnost, kao i većinu prijatelja i poznanika u čije se živote uključuje, uvek obazrivo, nikad posvećeno.

U Tojbinovom romanu ima surove selektivnosti koju praktikuje i njegov junak. Birajući četiri godine Džejmsovog života i iz njih samo nekoliko epizoda, pripovedač se ipak obilato služi retardacijama zarad uvida u porodičnu istoriju. Bizarni detalji porodične istorije plasirani su obazrivo i nenametljivo, bez želje za stvaranjem senzacionalističkog efekta. Oni su prisutni samo zarad nagoveštaja da Džejmsov život sa svojom negativnom dinamikom, oklevanjima, odustajanjima i bekstvima nije bio prazan. Iako je svaki rizik odložio na neodređeno vreme, umetnik nije živeo u vakuumu: u svoje romane ugradio je tuđe živote.

Nakon čitanja Gospodara nekako je neminovna tužna spoznaja da Henri Džejms nije odbacio samo iskustvo homoseksualnosti – odbacio je iskustvo uopšte. Srećom, od jednog neproživljenog života Tojbin je sačinio imaginarnu biografiju o jednoj velikoj žudnji.