Српско-албанска љубавна дипломатија

СЈЕНИЦА, НОВИ ПАЗАР – Милован је дуго тражио жену по Србији. Излизао је зимске гуме свог старог камиона, трагајући за драгом која би желела да проведе живот у архаичним, непроходним планинским пределима шумовите Голије – тамо где је време стало у доба када се веровало да је "фића" НЛО и да је "Бијело дугме" назив за нову фабрику текстила у Новом Пазару. 
Беговски опуштен, Милован Ђоковић сада пије хладну воду са коцком шећера, променио је гуме на свом камиону и, што се њега тиче, часовници у овом делу заборављене Србије никада не морају да прораде. Пронашао је жену на месту где је то најмање очекивао. Љубав га је сачекала у Албанији.

Црвенокоса Виолета стоји неколико метара од стола, док ми седимо, пијемо албанску комовицу и разматрамо сложену романтично-геополитичку ситуацију на западном Балкану. Виолета не седи са нама, по давним обичајима њених часних предака, због којих би васколике београдске жене, борци за женска права, започеле колективни штрајк глађу. Поред Виолете, готово у ставу мирно, стоји црнокоса Лена Ђокај, још једна албанска девојка која је пошла за Србина, Миловановог брата од стрица Благоша. Прошле суботе, другог јуна, тачно у 14.50, како је раније договорено на исцрпљујућим преговорима фамилија Ђокај–Ђоковић, црнокоса лепотица Лена је у венчаници, после славља у албанском селу Хоти, напустила свој дом и пошла ка Србији. Сестре су бацале бомбоне за њом, да јој живот буде сладак.

Исте суботе, и Јаблан Чукановић, из околине Сјенице, довео је невесту. Имате право да погађате само једном одакле је она. Наш брачни консултант и водич кроз Голију, Момир Ковачевић из Сјенице, члан Фондације "Стара Рашка", која помаже опстанку српског живља у овим крајевима, процењује са задовољством да је на Голији и Пештеру склопљено око 15 српско-албанских бракова.

"Ладом нивом", која се овде сматра божјим возилом, превозимо се до браће Ђоковић, по блатњавој стази, кроз пашњаке и шуму. Облаци, киша, ветар, пустара, сунце. Годишња доба која се мењају на неколико минута, као када убрзавате филм. Пола часа траје вожња до свадбарског шатора Благоша Ђоковића, у селу Црчево.

Жена која тера овце на макадамском путу нам објашњава изненадну љубавну коегзистенцију на Пештери и Голији:

– Наше девојке неће да се удају у планинска села. Неће да музу краве, неће где су свекрве. ’Оће у град, да пуше цигаре и спавају до 12. Ако се нека и превари, брзо бежи одавде. Сироти наши момци. Тражили су девојке по Србији и Црној Гори, а онда их је Бог погледао и нашли су Албанке. Е, сад, нека се ове наше мало замисле. Нека ставе прст на чело – каже једна од рођака Ђоковићевих, коју је заобишао талас еманципације.

Лена кува кафу у лепо уређеној соби, уз асистенцију старе тетке.

На зиду је икона, на поду гусле. Лепа црнокоса Албанка послужује ме турском кафом. Гост сам на породичном самиту браће Ђоковић, а то у горштачким крајевима, где ђаци пешаци путују 12 километара у једном правцу, дресирајући вукове, има готово митски значај. Брат Радован ме упозорава:

– Овде је обичај да се младој, кад скува прву кафу госту, на тацну остави нека пара.

Остављам Лени и Благошу мало новца за срећу. Младе седају за сто, уз мушкарце и свекрву.

Радован је следећи кандидат за младожењу. Ишао је неколико пута у брачну извидницу у Албанију. На вашару у Ленином селу, уочио је неколико девојака. Једна од њих ће бити његова.

А све је почело, каже легенда, када је анонимна баба из Скадра уочила несразмеран љубавни развој у Рашкој и Црној Гори. Док су српске девојке бежале у градове од тешког живота на Голији и Пештери, у албанским селима дуж црногорске границе јављао се суфицит неудатих девојки. Проводаџика из Скадра је сабрала два и два и отворила брачне експозитуре у Црној Гори. Први бракови су експресно склопљени, тако да је прича о невестама које могу да поднесу живот у суровим пределима, тамо где зиме трају по шест месеци и докле не стижу "Грација", "Глорија" или "Ел", брзо допрла до уморних и депресивних сточара и дрвосеча у Србији. Прича се и да је свештеник у Сјеници предложио овај вид љубавне дипломатије, како би се спречила "бела куга" у српским селима.

Милован је један од првих који је кренуо у акцију. Недељом се у пограничним селима Албаније одржавају вашари. Удате жене су нашминкане, како би се разликовале од девојака, а овај податак је нарочито важан за потенцијалне просце који походе традиционалне крајеве Албаније, јер евентуално удварање удатим женама представља највећу увреду.

– Одлазио сам неколико пута на те вашаре. Виолета ми се свидела. Са сватовима сам отишао по њу и одвео је у Тирану. Авионом смо стигли у Београд, а затим се упутили на Голију. Венчали смо се у општини и цркви – набраја Милован тајне дипломатске активности.  

Католикиња Виолета сада се крсти са три прста. Прелазак невести у православље није обавезан, али промена презимена се подразумева. Виолета се, наравно, презива Ђоковић.

Благош је поновио стратегијску операцију свога брата. Видевши Милованову неочекивану срећу, одлучио је да започне срцепарајући марш кроз Албанију. Замолио га је да га поведу на један од вашара. Лена му је запала за око и започели су разговоре телефоном.

– После Васкрса, купио сам златан ланац, крст и наруквицу, минђуше и ципеле, као и одећу за дарове. Са Виолетом и Милованом отишао сам на вечеру код Лениног оца Ђерђа. Он је испекао јагње. Уочи венчања, Лена је са мајком, оцем и братом од стрица дошла у узвратну посету.

– Њени родитељи су желели да виде како живимо, да ли смо добри људи. Дали смо реч да ћемо поштовати њихову кћерку – каже Благош уз потврдно климање главом остале браће.

Другог јуна, тачно у 11.30 часова, 13 сватова из Србије дошло је пред кућу Ђерђа Ђокаја. Лена их је бројала, по старом обичају, посматрајући их кроз завесу своје породичне куће.

Истог дана, Ђокајеви су женили и сина. У знак поштовања, албанска породица је ангажовала певача из Црне Горе који је гостима из околине Сјенице певао српске песме! Двострука свадба трајала је до 14.50, када је, по раније строго утврђеном српско-албанском протоколу о романтичној сарадњи, делегација Србије, на челу са младим брачним паром, напустила село.

Радован је био веома запажен као девер.    

– Ако Бог да, оженићу се Албанком. До Српске нове године – каже самоуверено, док Виолетина свекрва благосиља дан када је млада унела радост у њену кућу са четворицом неожењених синова. Љубавни прагматизам је надвладао националне предрасуде. Кад неће Српкиње, хоће Албанке.

Благош и Милован су, испраћајући ме, замолили администрацију у Београду да учини све како би њихове супруге што пре добиле држављанство Србије.

– Било би глупо да неко помисли да је моја жена илегално у Србији. Молимо Тадића и Коштуницу да нам помогну.

Данас је велико венчање Благоша Ђоковића и Лене Ђокај у Новом Пазару. Једна од најлепших прича западног Балкана добиће свој епилог.