Париз усамљен у подршци Вашингтону

Специјално за „Политику”

Париз – Француска је једина водећа европска земља која се, уз Сједињене Америчке Државе, залаже за казнени напад на Сирију, након што су британски парламентарци у четвртак одбили да гласају за рат.

„Напад хемијским оружјем у Дамаску не сме да остане некажњен”, поручио је јуче председник Франсоа Оланд у интервјуу листу „Монд”, у коме није искључио да до војне интервенције дође пре наредне среде.

Француска рачуна на коалицију земаља како би обезбедила легитимитет војне операције, али у тој коалицији неће бити Европљана.

Лоран Фабијус, француски министар спољних послова из редова социјалиста, покушао је у четвртак да у телефонском разговору убеди Еда Милибанда, шефа британских лабуриста, да његова партија не гласа против конзервативног британског премијера Дејвида Камерона који се залагао за војну интервенцију. Огорчен што није успео да промени став лабуриста, Фабијус је неколико тренутака касније, у говору на затварању амбасадорске конференције у Паризу, поновио одлучност Француске да казни Сирију. У сали је била присутна италијанска министарка спољних послова и њихов пољски колега, чије владе су саопштиле да неће учествовати у војној интервенцији.

„Није реч о рушењу режима”, рекао је Фабијус по завршетку конференције неколицини новинара који су га испитивали о могућим последицама војне акције, већ о „специфичном одговору на напад хемијским оружјем”. „То је у вези са масакром над народом због којег је неопходан одговор који ће бити санкција и начин да се спречи да хемијско оружје поново буде искоришћено.”

Присутни новинари, махом из блискоисточних земаља, изнели су забринутост због могућности да напад на Сирију изазове потресе у околним земљама и одговор Ирана и Хезболаха, либанског шиитског покрета који је Европска унија 22. јула ставила на листу терористичких организација.

На питање „Политике” како коментарише изјаву Карле дел Понте, члана Независне комисије УН за Сирију, која је изнела сумње да су војници сиријског председника Башара ел Асада употребили хемијско оружје и уместо њих оптужила побуњенике, Фабијус је одговорио да су „сви остали чланови одбора рекли да она прича глупости”.

Париз, као и Вашингтон, тврде да имају поуздане доказе из обавештајних извора да је Асадов режим користио бојне отрове против цивила, иако се извештај одбора УН тек очекује.

Став француске владе када је реч о војној интервенцији у Сирији не налази, међутим, на консензус ни у самој земљи, о чему сведоче и коментари француских амбасадора окупљених на поменутој конференцији. Док су једни забринути због тога што се Париз приклонио Вашингтону, други, напротив, сматрају да је Француска одиграла одлучујућу улогу, као у случају Либије, када је инсистирала на војној акцији упркос устезању америчког председника Барака Обаме. У прилог независне позиције Француске наводе њено опирање рату у Ираку, а њену одлучност да се супротстави Асаду виде као израз храбрости и политичке воље.

И јавно мњење је подељено, о чему сведоче анкете. Већина Француза је против рата и показује неповерење према политичкој елити када је реч о геостратешким питањима, што је нови феномен. Сумња се у реч председника, у обавештајне изворе и медије.

Недавне афере, попут откривања америчког система за глобално прислушкивање и случајеви Асанж и Сноуден, пољуљали су поверење грађана и продубили сумњу у државне ауторитете и независност њихових одлука.

Ана Оташевић