Земља монопола

Свака најава доласка неког трговинског ланца у земљу Србију ишчекује се као озебло сунце а отварање њихових продавница су догађаји високог ризика. Најбоља вест са отварања бутика одевних предмета шведског ланца трговине H&M је да нема рањених и погинулих. Ова, али и раније сличне, потрошачке помаме и јагме, рекли би циници, сигуран су знак отворености и слободне утакмице на српском тржишту.

Гневни сељаци данима блокирају друмове по Војводини и кукају на ниске откупне цене жита и сунцокрета. Држава им мудро одговара да је то питање тржишта, да нема више планске привреде и да министарство не одређује цене кукуруза, пшенице, уљане и шећерне репице. То је тачно, али је тачно и да су откупне цене ниже него на берзи у Пешти. А ко у Србији одређује откупне цене? Тржиште? Што држава не објасни сељацима како смо дошли до тога да два човека могу да диктирају откупну цену уљане репице јер држе уљаре.

Исто је са шећерном репом, само још горе. Тамо не двојица, него један човек може да одреди откупну цену. Прошле године, кад нас је ударила она суша, држава је донела забрану о извозу жита и шећерне репе. Сељаци више нису могли да на њиви по солидним ценама продају Словенцима и Хрватима шећерну репу а домаћа откупна цена је пала. Истовремено цена шећера није се мењала, све док један министар из владе није запретио интервентним увозом шећера – за три дана се у трговинама, неким чудом, појавио шећер на попусту.

Без икакве двојбе и овај пример за надлежну антимонополску комисију или и судове био је само још један знак да у земљи Србији монополи не постоје. Зато су и реаговали као и пре – никако. Да не грешимо душу, та комисија је једном чак утврдила да „постоји доминантан положај на тржишту” и то у случају млекара. Чак су и одрапили дебелу казну фирми која држи највеће млекаре, али касније, суд је наравно донео одлуку да то нема везе и да у овим крајевима монопол не станује. Та комисија је забављала јавност и саопштењима како Мишковићев ланац нема претежни удео на тржишту, јер су ту некакви „мали играчи” оштра конкуренција.

Прошле недеље грађани су се нашли у чуду нису могли да протумаче нове рачуне за струју. Објашњење: ништа се не мења само је ЕПС формирао ново предузеће за наплату струје. За милион потрошача то и нема нема неког посебног значаја осим једне ситнице – сад морају да плаћају провизију на рачуне, од 35 до 150 динара. А кад се то помножи...

Провизија до сада није плаћана, јер је друго државно предузеће Пошта имало уговор са ЕПС-ом. Нова фирма нема уговор и зато грађани сад морају да плате. Додуше, рачун се без провизије може уплатити али само на шалтерима ЕДБ-а и у готовини, чекове и картице не примају. Тако изгледа тржишно пословање државних предузећа – преко леђа грађана, јер су осуђени да плаћају тим фирмама. Других нема.