Докази против ЦИА

Специјални истражитељ Савета Европе, Швајцарац Дик Марти, предочио је јуче јавности, у Паризу, свој нови извештај о илегалним праксама америчке обавештајне службе ЦИА и њених европских савезника – намењен Одбору за људска права Парламентарне скупштине Савета Европе. 
У извештају, резултат деветнаестомесечне, интензивне истраге, изречене су до сада најозбиљније оптужбе против актера афере у САД, четрнаест европских и десетак ваневропских држава – наведени су подаци и поднети докази о киднаповању и потоњем тамничењу особа, неретко паушално, без валидних доказа осумњичених за (са)учешће у припреми или извођењу терористичких напада.

На челу "листе срама" обреле су се Пољска и Румунија, које су на својим територијама свесно омогућавале тамничење лица незаконски лишених слободе. Уз њих су прозване Немачка и Италија – због систематског ометања истраге. Оптужбе на рачун поменуте четири земље, међу четрнаест још раније именованих европских држава, Дик Марти је довео у везу са "систематским, масивним кршењем људских права".

Компромитујућа сазнања о киднаповањима и хапшењима без сагласности судских органа држава на чијој територији су те акције извођене, превасходно терете америчке обавештајне агенције и њихове савезнике у надлежним, европским  ресорима. Најбризантнији податак у извештају, међутим, односи се на оптужбе усмерене против највиших политичких представника држава које се наводе у извештају. Тако је Марти довео у везу пристанак Румуније да уступи специјалне, тајне затворе ЦИА, са настојањима њеног политичког врха да уђе у чланство ЕУ: "Понуђена је компензација... Вашингтон је обећао Букурешту да ће се заложити код европских савезника за хитно решавање питања румунског чланства."

Извештавајући о ванредним премештањима, како је, елегантније, назвао илегална хапшења, Марти је подвукао: "Постојање тајних затвора, такозваних црних, односно мрачних вилајета (Black Sites), на територијама Пољске и Румуније је доказано." Посебно место у свом извештају посветио је пољском тајном затвору Старе Кјекути, у близини аеродрома Шумани, који, према званичном саопштењу Варшаве, не постоји: "...Тамо су тамничена лица, чијем је хапшењу придаван највећи значај, такозване ХВД-особе (High Value Detainees – заточеници високе вредности, односно од посебног значаја)."

Зид ћутања се руши

Истичући да "расположивост доказа о илегалним праксама обавештајних служби потврђује да истрага иде у правом правцу", Марти је признао: "Донедавно нико, ни ја, није веровао да ћу наићи на конкретне трагове. Уместо доказа о илегалним неделима обавештајних служби, суочио сам се са покушајима ометања рада, са гушењем истраге, пре свега од стране немачког и италијанског политичког врха... Чинили су то, позивајући се на неповредивост државних тајни."

Како је клупко, ипак, почело да се одмотава, појаснио је лондонски "Гардијан". Цитирајући текст из Мартијевог извештаја, у који је имао увид, "Гардијан" је истакао: "Неколицина виших службеника у обавештајним структурама Пољске и Румуније потврдила је постојање тајних затвора – упркос званичним демантијима њихових влада – пред Комисијом Савета Европе."

Првим ластама међу сведоцима и информантима придружили су се, у међувремену, и агенти ЦИА, рекао је Марти, одбијајући да наведе њихова имена. Извори у неким европским обавештајним централама прихватили су ову изјаву специјалног истражитеља Савета Европе као веродостојну: "Они (информанти и сведоци међу агентима ЦИА), за сада, уживају заштиту САД... Али, та заштита би једног дана могла да постане предмет политичких нагодби, што би их, ипак, одвело пред суд, вероватно и у затвор."

Први процеси

Цитирана, обавештајна размишљања нису без основе. То показује пример Италије. У Милану је, паралелно са Мартијевим наступом у Паризу, почео судски процес против 26 агената ЦИА. Оптуженим агентима, наравно у одсуству, ставља се на терет да су усред бела дана, у центру Милана, киднаповали имама једне тамошње џамије, осумњиченог да је врбовао будуће терористе. Жртва, Египћанин Абу Омар пребачен је специјалним авионом ЦИА у Египат, где је по налогу Американаца утамничен и тешко злостављан. На слободу је пуштен тек недавно, после четири године проведене на робији, уз, опет незаконито, условљавање: морао је да потпише пристанак да неће сведочити против агената ЦИА у Милану, као ни да неће давати никакве изјаве у јавности...

Италијански пример могао би да подстакне и немачко правосуђе да покрене судски процес против агената ЦИА, у њиховом одсуству. Подсећања ради, Немачка је пре неколико месеци расписала међународну потерницу за тринаесторицом агената ЦИА, осумњичених за слична недела као њихове колеге у Италији, али, наравно, почињене на територији Немачке.

-----------------------------------------------------------

Тамни вилајети

Илегалне праксе ЦИА и њених европских савезника изазвале су интересовање јавности и истражитеља у јесен 2005. године, пошто су се намножили извештаји о илегалним прелетима авиона ЦИА преко територија европских држава.

Установљено је да је реч о транспорту особа осумњичених за ширење тероризма. САД су демантовалe оптужбе.

У новембру 2005. године, "Вашингтон пост" је указао на постојање система "Black Sites" (тамни вилајети), мрежу тајних затвора ЦИА у "неким европским демократијама", на Тајланду, у заливу Гвантанамо на Куби, у Авганистану,  Џибутију, Узбекистану, Египту, Мароку, Сирији и Јордану.

Истог месеца Савет Европе опуномоћио је швајцарског јавног тужиоца Дика Мартија да образује истражну комисију, која би утврдила појединости, и одгонетнула, зашто већина европских земаља избегава да предузме мере против илегалних прелета.

Марти је установио да су Европљани поступили у складу са договором НАТО од 4. октобра 2001. године, да се за потребе САД издају бланко дозволе за прелетање територија. Од источноевропских држава у склопу НАТО тражено је да препусте локације за тајне затворе: "Американци су искључили могућност да затвореници буду смештени у њихове затворе. Такав смештај косио би се са одредбама њиховог устава."

У Мартијевом извештају се истиче да је између 2002. и 2005. године регистровано 1245 прелета авиона ЦИА. Међутим, у Немачкој су илегални прелети регистровани од 2001. до 2006. године, 720 пута. А  како је "Политика" својевремено известила, прве жртве тајних затвора ЦИА била су два српска војника, у току ратних сукоба 1999. године. Шефко Таировић и Бобан Миленковић пребачени су авионом ЦИА у војни затвор у Манхајму. Американци су, при том, добро знали како су војници доспели у заробљеништво - киднаповао их је паравојни ОВК.