Политичке династије коче Индију

Њу Делхи – Њено име је Дурга Шакти Нагпал, а ова 28-годишња службеница администрације у држави Утар Прадеш за кратко време је постала симбол растућег незадовољства Индије њеним политичарима и администрацијом.

Дурга је радила оно што јој посао налаже, оно чега се многи попут ње плаше: усудила се да искористи своја овлашћења да би сломила кичму локалне мафије која се бави трговином песком. Уместо да постане локална хероина, локални политичари, уплетени у бизнис, суспендовали су је у року од 40 минута.

Љутита јавност стала је на Дургину страну. Случај је добио национални публицитет, потврђујући још једном да Индуси све мање верују касти политичара, оптужујући их да су корумпирани, повезани с разним мафијама, да су изгубили контакт са животом, да су неосетљиви према сиромаштву…

„Дрскост којом су припадници владајуће партије у Утар Прадешу бранили Дургину суспензију – чак је представљајући као тријумф демократије – је шокантна”, пише један блогер у „Тајмс оф Индија”.

Испоставља се да у земљи обећавајуће статистике – 65 одсто од 1,2 милијарде Индуса млађе је од 35 година, док је четвртина испод 25 – младост није маркер савремене демократичности, ефикасности или одговорности у политичком животу.

„Нема генерацијског заокрета идеја, нема новог језика о томе како се моћ артикулише у систему”, каже Барка Дут, уредник телевизије НД. „Чак једва да је било покушаја да се ствари раде друкчије. Тако, када се стидљивост суочи с укопаним, непокретним и стеченим интересима, резултат је статус кво.”

Произлази да ајпод тренди технологије не могу да замаскирају кризу политичких идеја. Утамничени оквирима старе парламентарне демократије или ограничењима својих партијских шефова, млади политичари углавном не успевају да одговоре изазовима времена. Зато је најмлађи министар Утар Прадеша провео недеље бранећи бирократе од Дурге.

Највећу демократију света нагриза наслеђе феудалне прошлости. Земља је суочена са уздизањем нових „заминдара”, наследних аристократа који су као махараџе, раџе, наваби, мирзе или човдури контролисали огромна пространства земље и имали право да наплаћују порезе.

Систем је укинут давне 1950, у време прве земљишне реформе, али сада се враћа у измењеној форми: земљишне поседе заменила је политичка моћ коју нови „заминдари” у Парламенту пречесто користе за чување свог скупог начина живота и окрутно и себично заборављају на људе које би требало да представљају.

Продор младотурака, како зову ову генерацију посланика Раџа Сабхе и Лок Сабхе – Доњег и Горњег дома – јесте нов феномен.

За разлику од претходника, који су страшћу, ангажманом и знањем доприносили да се Индија ослободи и постане сила на мапи света, нови изданци давно устоличених политичких династија почињу да угрожавају функционисање Парламента и његову ефикасност.

„Упечатљива разлика између парламентараца прошлости и данашњих ’баба’ је да су раније само ретки били политичари по наследном праву, али сви су огромно допринели индијској политици”, сматра посланик и бивши министар Динеш Триведи, подсећајући на времена за ослобођење Индије и прве деценије после одласка Британаца. „Нико од њих није иза себе имао моћне политичке фамилије.”

Временом су створене. Пре свега „ваншвад”, династичка власт породице Ганди, коју је иза себе оставио отац нације Џавахарлал Нехру: Индира, Раџив, Соња, Рахул, Пријанка. Уз њих су, следећи феудални непотизам, настајале и друге моћне династије.

Данас у Парламенту седи велики број младих и образованих, а значајан број је ушао на основу породичних веза.

Што је посланик млађи, већа је вероватноћа да је у коридоре власти дошао путем који је раније трасирала породица. Ово важи за две трећине чланова Парламента испод 30 година, који су попунили места која су раније држали чланови њихових фамилија.

Чак девет од десет посланика Конгресне странке млађих од 30 година изданци су познатих политичких династија. Слично је и у другима партијама. Близу 70 одсто жена у оба дома долази из политички утицајних породица.

Индија рачуна на младу генерацију, али изгледа да јуноше националне политике мање воде рачуна о домовини а више о скупим увозним аутомобилима, дизајнираним оделима и брендираним сатовима.

„Већина посланика деведесетих година двадесетог века није се устручавала да за превоз користи минибус Парламента, а луксузна кола на паркингу била су реткост. Данас су ту бе-ем-веи, ’мерцедеси’, ’аудији’ па и ’ролс ројсеви’”, примећује Триведи. „Било је време када Парламент не само да је функционисао, већ је био важан. Данас је изгубио на значају. Изгледа да смо изгубили додир са земљом и вредностима за које су се жртвовали борци за слободу.”

Политика је постала породични бизнис. Зато, тврде овде, Гандијеви воде Конгресну странку као приватну компанију.

Бреме које Индија осећа због династичког приступа политици не тиче се само Парламента. Син лидера Конгресне странке Соње Ганди, Рахул, уколико странка победи на изборима средином 2014, могао би да постане нови премијер који би водио ову земљу.

Али, иако увиђа да у Индији има „много љутње”, он се, у временима успоравања раста и опадања поверења страних инвеститора, поноси што је јога популарна у Њујорку и што индијске филмске звезде препознају по ноћним локалима Шпаније.

Нико не зна шта Рахул Баба мисли о критичним питањима савремене Индије, иако је Конгресна партија уложила будућност у свог садашњег потпредседника. Ћутао је када је младеж очекивала да се изјасни поводом драматичних случајева сексуалног насиља. Определио се за архаичну емотивну дистанцу између себе и народа.

То што је млађи од премијера Манмохана Синга не значи ништа. „Да ли политичар има 86 или 42 године, постаје неважно”, каже Дут.

Да ли је и Индија жртва кризе лидерства о којој се толико говори на Западу? Биће да јесте, јер се садашњи политичари не понашају као Џавахарлал Нехру, који није волео да напушта Њу Делхи док је заседао Парламент, није пропуштао сесије питања и одговора посланика, без обзира на то којој странци припадају.

Данас, нагризајући демократију, таква атмосфера ишчезава. Систем је погубио готово сваку везу с јавношћу. За многе политичаре разносачи чаја или возачи рикши као да не постоје.

Како веровати политичарима када влада све странке окупи око себе у захтеву да се промени закон којим би се оборила одлука Врховног суда која људима у затвору забрањује да се кандидују на изборима.

За разлику од многих талентованих младих Индијаца којима се Индија поноси – у бизнису, науци, спорту или образовању – допринос младих политичара постаје све занермарљивији. Можда и зато што су у животу имали све, сем навике да се боре.