Све мање живота у рекама

Водe у Морави, Колубари и Тимоку још од друге половине јуна толико је мало да је живи свет у њима на граници опстанка. Притоке тих река су у водостајима већином пале и испод такозваног биолошког минимума, последње линије која гарантује преживљавање биљака и животиња у тим рекама. Јучерашња киша би, према прогнози Републичког хидрометеоролошког завода (РХМЗ), требало да барем ниво Дунава напокон подигне изнад те границе, а очекује се и да ће Тиса за неколико дана нарасти преко коте биолошког минимума.

Прошле године је била и гора суша, у последњих двадесет година количине воде у српским рекама ионако су осетно ниже него раније, али животиње и биљке су се некако прилагодиле. Да би опстале, међутим, многе од тих врста су, напомињу у Заводу за заштиту природе Србије, морале да ограниче репродукцију. Ланац размножавања ни за једну врсту још није прекинут, али све мање потомака остављају за собом. Дугорочно, врстама је одржавање угрожено и зато што тешке услове биолошког минимума морају да издржавају све чешће.

Осим све слабијих падавина, за честа срозавања нивоа река на ту границу криво је и повећано загађење водотока, верују у РХМЗ-у. Реке драстично плићају и зато што опадају подземне воде, које их прихрањују, а то би требало делом приписати прекомерном ископавању шљунка и песка, сматрају у тој институцији.

– Спирање пестицида и хербицида са њива у реке, изливање канализације и септичких јама и отпадне воде индустрије повећали су загађење. Што је оно веће, живом свету у реци је теже да опстане када количина вода опадне због недостатка падавина. Кад нема киша, ниво реке могу одржавати подземне воде, али и оне су опале због претеране експлоатације песка и шљунка – каже Славимир Стевановић, саветник за хидрологију у РХМЗ-у.

Загађење, ипак, није доминантно утицало на све чешћа опадања река на биолошки минимум, сматрају у Заводу за заштиту природе. Његов хронични ниво, настао редовним изливањима индустријских и комуналних отпадних вода у реке, није толико висок, оцењују они.

– Ванредна, акцидентна загађења могу да привремено угрозе живи свет мањих водотока, због чега се по Србији неретко дешавају помори риба. Иначе, спадању река на биолошки минимум и дугорочном опстанку врста у њима највише доприносе осцилације водостаја. Уз сушне периоде иду и повећане температуре, које мењају састав воде, што такође неповољно утиче на живи свет река. Експлоатација песка и шљунка, као и загађење, може изазвати смањење нивоа подземних вода само у појединачним, крајње малобројним случајевима – оцењује Душан Мијовић, хидробиолог и помоћник директора Сектора за научноистраживачки рад у заводу.

Да би се повећали нивои и подземних вода и река, чиме би се и побегло од граница биолошког минимума, неопходно је градити хидроакумулације, оцењује Мијовић.

– Из акумулација би се у време ниских водостаја могла испуштати вода у реке како би се живом свету олакшало опстајање док кише не попуне „резервоаре”. Акумулације дижу и нивое подземних вода, па би се и тако обезбеђивао виши водостај река – каже Мијовић.

Решење је једноставно, али Србији већ деценијама недостаје двадесетак акумулација, за чије грађење нема новца. Из постојећих акумулација се много воде не сме испуштати и зато што нам је, с обзиром на стање електропривредног система, свака кап нужна да не бисмо остали и без струје. Пред таквом бојазни, држава не може себи приуштити да се још брине и за опстанак живог света у сушним рекама.