Sve manje života u rekama

Vode u Moravi, Kolubari i Timoku još od druge polovine juna toliko je malo da je živi svet u njima na granici opstanka. Pritoke tih reka su u vodostajima većinom pale i ispod takozvanog biološkog minimuma, poslednje linije koja garantuje preživljavanje biljaka i životinja u tim rekama. Jučerašnja kiša bi, prema prognozi Republičkog hidrometeorološkog zavoda (RHMZ), trebalo da barem nivo Dunava napokon podigne iznad te granice, a očekuje se i da će Tisa za nekoliko dana narasti preko kote biološkog minimuma.

Prošle godine je bila i gora suša, u poslednjih dvadeset godina količine vode u srpskim rekama ionako su osetno niže nego ranije, ali životinje i biljke su se nekako prilagodile. Da bi opstale, međutim, mnoge od tih vrsta su, napominju u Zavodu za zaštitu prirode Srbije, morale da ograniče reprodukciju. Lanac razmnožavanja ni za jednu vrstu još nije prekinut, ali sve manje potomaka ostavljaju za sobom. Dugoročno, vrstama je održavanje ugroženo i zato što teške uslove biološkog minimuma moraju da izdržavaju sve češće.

Osim sve slabijih padavina, za česta srozavanja nivoa reka na tu granicu krivo je i povećano zagađenje vodotoka, veruju u RHMZ-u. Reke drastično plićaju i zato što opadaju podzemne vode, koje ih prihranjuju, a to bi trebalo delom pripisati prekomernom iskopavanju šljunka i peska, smatraju u toj instituciji.

– Spiranje pesticida i herbicida sa njiva u reke, izlivanje kanalizacije i septičkih jama i otpadne vode industrije povećali su zagađenje. Što je ono veće, živom svetu u reci je teže da opstane kada količina voda opadne zbog nedostatka padavina. Kad nema kiša, nivo reke mogu održavati podzemne vode, ali i one su opale zbog preterane eksploatacije peska i šljunka – kaže Slavimir Stevanović, savetnik za hidrologiju u RHMZ-u.

Zagađenje, ipak, nije dominantno uticalo na sve češća opadanja reka na biološki minimum, smatraju u Zavodu za zaštitu prirode. Njegov hronični nivo, nastao redovnim izlivanjima industrijskih i komunalnih otpadnih voda u reke, nije toliko visok, ocenjuju oni.

– Vanredna, akcidentna zagađenja mogu da privremeno ugroze živi svet manjih vodotoka, zbog čega se po Srbiji neretko dešavaju pomori riba. Inače, spadanju reka na biološki minimum i dugoročnom opstanku vrsta u njima najviše doprinose oscilacije vodostaja. Uz sušne periode idu i povećane temperature, koje menjaju sastav vode, što takođe nepovoljno utiče na živi svet reka. Eksploatacija peska i šljunka, kao i zagađenje, može izazvati smanjenje nivoa podzemnih voda samo u pojedinačnim, krajnje malobrojnim slučajevima – ocenjuje Dušan Mijović, hidrobiolog i pomoćnik direktora Sektora za naučnoistraživački rad u zavodu.

Da bi se povećali nivoi i podzemnih voda i reka, čime bi se i pobeglo od granica biološkog minimuma, neophodno je graditi hidroakumulacije, ocenjuje Mijović.

– Iz akumulacija bi se u vreme niskih vodostaja mogla ispuštati voda u reke kako bi se živom svetu olakšalo opstajanje dok kiše ne popune „rezervoare”. Akumulacije dižu i nivoe podzemnih voda, pa bi se i tako obezbeđivao viši vodostaj reka – kaže Mijović.

Rešenje je jednostavno, ali Srbiji već decenijama nedostaje dvadesetak akumulacija, za čije građenje nema novca. Iz postojećih akumulacija se mnogo vode ne sme ispuštati i zato što nam je, s obzirom na stanje elektroprivrednog sistema, svaka kap nužna da ne bismo ostali i bez struje. Pred takvom bojazni, država ne može sebi priuštiti da se još brine i za opstanak živog sveta u sušnim rekama.