Шта би са индијском бајком о расту

Од нашег специјалног извештача

Мумбај – Ашишкумар Чаухан, извршни директор мумбајске берзе, са 138 година постојања најстарије у Азији, делује спокојно.

„То су само магични бројеви”, каже ми коментаришући слободан пад индијске рупије и осетан пад капитализације берзе на чијем је челу. „Све је то због (америчких) Федералних резерви и јачања долара.”

Могуће је да директор Чаухан зна више, али многи су веома забринути. Ако је емиграција људи и капитала поуздан знак привредних активности, онда се на доскора блештави хоризонт Индије навлаче облаци који би могли да потврде да ће много знања и енергије бити потребно да се земља врати ритму који ју је избацио у врх глобалне економије.

Индијска дијаспора, која сада броји око 25 милиона, стварана је у разним временима. У колонијалним су радници и трговци насељавали широк простор од Фиџија до Кариба. Други талас забележен је у две деценије до деведесетих година прошлог века, док се привреда држала полусоцијалистичког модела терајући раднике у богате краљевине Персијског залива и пут просперитетних тигрова југоисточне Азије.

Образовани Индуси одлазили су у богате светове. Сада им се придружује елита бизниса и знања која је одговорна за индијско економско чудо. Чувају своје фирме у земљи, али попут руских или кинеских колега купују у Паризу, образују децу у САД и Британији. Чак, попут Сајруса Мистрија, великог раџе највеће индијске компаније „Тата и синови”, имају страна држављанства. Његово је ирско.

У домовини остављају већину од 1,2 милијарде људи коју спектакуларни раст није ни окрзнуо. Шта ће тек бити када је почео да успорава?

Индијско чудо створило је „острво Калифорније у мору супсахарске Африке”, сматра Амартја Сен, Нобелов лауреат за економију и велики борац за демократски развој који ће помоћи сиромашнима.

Поредећи Индију са Кином, што је опсесија овдашње политичке интелигенције, каже: „Кина има више милијардера него Индија, кинеске неједнакости нису мање од индијских. Али, где су пристојне школе, пристојно здравство, тоалет у кући? У Кини је недостатак тих ствари веома мали, у Индији веома велики.”

У Кини 13 одсто становништва живи са мање од 1,25 долара дневно, у Индији чак трећина становништва. Половина индијских домаћинстава има тоалет ван куће. Кривица се приписује политичкој елити која није знала, или хтела, да ублажи јаз, да правичније расподели просперитет који је то омогућавао.

Индија је у ери бума школовала милион инжењера годишње, за разлику од по 100.000 у САД или Европској унији. Индија има елитне универзитете који лиферују светски цењене стручњаке, али они су намењени – елити. Готово четвртина становништва је неписмена.

По техничким капацитетима сврстала се на треће место, одмах иза Америке и Јапана, далеко испред Кине. Број корисника мобилне телефоније, савремена мера развоја, са три милиона 2000. скочио је на 929 милиона прошле године. Број телевизијских канала је са 150 у 2007. достигао данашњих 500. У деценији између 1991. и 2001. индијска економија се утростручила по обиму, а само сектор информативних технологија је земљи од извоза доносио готово 50 милијарди долара годишње. Док су се пре седам година на Форбсовој листи милијардера налазила 23 Индуса, тај број је сад достигао 55.

Али, док је део огромног профита одлазио на куповине престижних светских брендова – „Тата моторс” је купио „Јагуара” и „Ленд ровера” – „Нова Индија” није оставила никакав дубљи траг међу обичним људима.

Док се Индија брзо успињала лествицама раста, по социјалним показатељима је пала испод Непала или Бангладеша. Здравствени систем је хаотичан. У недостатку лекара у државној служби, сиротиња зависи од често недовољно стручне и експлоататорске приватне праксе. Док Кина на здравство троши 2,7 одсто свог бруто производа, Индија издваја само 1,2 процента.

„Зашто се бајка раста није претворила у развој? Зашто изузетан људски капитал не води Индију убрзано ка савршенству? Како лишавања и просперитет тако угодно живе једно уз друго?”, пита се Дипанкар Гупта, професор на универзитету Џавахарлал Нехру у Делхију.

Болести глобалне економије су део одговора. Други, могуће и озбиљнији део објашњења састоји се у томе што је Индија и даље у замци сопствене прошлости.

Трагајући за одговором на питање који је најбољи начин да се побољша живот већине Индијаца, Сенов главни уважени ривал са деснице, Џагдиш Багвати, у неуобичајено мирној академској дебати нуди типично други одговор. Смањивање улоге државе и омогућавање приватној иницијативи да цвета јесте једини начин да се милиони извуку из сиромаштва.

Сен је адвокат политике Конгресне странке које би на изборима 2014. требало да брани Рахул Ганди, њен потпредседник и син лидера Соње Ганди. Багвати заступа тачеровски модел Нарендре Модија, конзервативца и хинду националисту кога је најјача опозициона Баратија џаната партија (БЈП) одредила као свог кандидата за премијера.

Изгледало би да ће бирачима бити понуђен јасан избор: или уверење Конгреса да је наставак раста једино могућ уколико се јавна потрошња окрене ка здравству и образовању или политика БЈП, по којој су тржишне реформе најбољи начин смањивања сиромаштва.

Али, и једна и друга опција препуне су опортунизма. Конгресу недостају јасне визије недавно најављеног реформског пакета. БЈП је у расцепу да ли треба отворити тржише које би привукло стране инвеститоре док истовремено покушава да земљу изолује од „болести” западне културе. Да би дебата о обнови раста и уклањају драматичних социјалних разлика у земљи јединствене величине и сложености дала модел који спаја различите економске филозофије, морала би да напусти академске и страначке оквире и окрене се свеукупној стварности. Тога, барем скоро, неће бити.

„Постоје озбиљни проблеми, али почела је општа дебата о изборима 2014”, каже ми Харша Рамачандра, менаџер „Тата” консалтинг сервиса. „Већих реформи до избора сигурно неће бити.”

Ипак, упркос туробним статистикама и предсказањима, Индији би могла да се понови 1990–1991, када је била на ивици банкрота да би потом кренула у убрзани развој.

„Индији је одувек било потребно да запрети катастрофа да би се пробудила из летаргије”, каже један дипломата са дугим познавањем земље.

Да ли су то сигнали наде или се само ради о жељама, имајући у виду да је Индија показала да зна да пропусти да оствари сопствене потенцијале?