Ванредна ситуација

Нисам једини који је узнемирен будућом обновом Панчевачког моста. Стрепим да ће ме тај неодложан неимарски подухват на дуже време одвојити, као и многе друге, од родбине и пријатеља који живе у Крњачи, Борчи, Овчи и другим насељима на левој обали Дунава. Зато ми је пажњу привукао тај оглас у рубрици "Обавештења" који је најављивао хитно оснивање Штаба за ванредне ситуације названог "Панчевачки мост". Скуп заинтересованих, стајало је у огласу, одржаће се у близини станице Беовоза, на десној обали Дунава.

Будући да су метеоролози четвртак најављивали као леп дан, пожурих да и ја дам свој допринос формирању тако важне институције. Јер, нема нам спаса све док се грађани не организују. Власт је власт, али њу не сврби много тамо где и становнике Београда.

Испод Панчевачког моста затекох много људи. Сви су на кошуљама и мајицама имали папирнати беџ са натписом "Снађимо се сами". Неки човек, крупан, проћелав, оштрих црта лица, попе се на бетонски блок, да би сви окупљени могли да га виде, и објасни зашто је дошло до иницијативе за оснивање Штаба за ванредне ситуације "Панчевачки мост".

– Главни разлог је тај да за време трајања оправке моста обезбедимо и друге начине преласка људи са једне обале на другу, како бисмо грађане спасили од евентуалних стресова, растројства, срчаних и можданих удара, колабирања, што ће се највероватније догађати у дугим редовима у данима најављиваног жарког лета. Једноставно, покушаћемо да избегнемо стварање луднице са обе стране Дунава, за шта ће постојати идеални услови – говорио је овај див од човека.

– Пређимо са речи на дела. Дајте конкретне предлоге шта нам ваља чинити – зачу се нечији продоран глас.

Онај први говорник сиђе са бетонског блока, да би уступио место човечуљку који је стално поскакивао док је говорио, како би сви могли да га виде.

– Предлажем окупљенима, као и пријатељима и родбини са друге стране Дунава, да избегавају чекање у реду пред мостом. Лето је пред нама, па нека међу старим стварима на тавану нађу оне прабакине дугачке гаће, које су се носиле испод широких сукњи. Те гаће су најсигурније средство за прелазак реке, јер се надувају као балони кад се уђе у воду...

– Ма, дајте, људи, зашто компликујемо ствари. Свако од нас и наших рођака има у комшилуку вулканизера. Откупите по један "шлауф" који ћете носити у кеси из самопослуге. Кад будете хтели да пређете на другу страну Дунава, треба само да дођете до пункта и на једној и на другој обали, где ћемо надувавати "шлауфе" – попе се на бетонски блок трећи говорник, али се ни он ту не задржа, јер га неко повуче доле.

Сада смо могли да видимо младића модерно одевеног, као да је манекен.

– Ово што ћу предложити има романтичну, а не комерцијалну страну. Мој је сплав велик и опремљен као башта неког ресторана. Пребацићу сајлу преко Дунава, у близини моста, монтираћу чекрк и превозићу Београђане без динара надокнаде. Једино ће морати, док сплав тихо и споро прелази с једне стране на другу, да плате оно што попију. Имаће доживљај о којима ће причати својим унуцима – рече момак веселог лика.

– А зашто да ја теби плаћам кафу, кад у мом дворишту стоји неискоришћено дрвено корито за прање веша. То ће бити мој кану и сигурно је превозно средство. Превозићу и себе и друге и биће свима добро – виче неко из мноштва окупљених људи.

Окренух се и хтедох да напустим овај скуп, кад налетех на пријатеља Стојана Стојановића, инжењера, кога дуго нисам видео. У мом погледу видео је и питање – откуд он ту?

– Ово је јединствена прилика да нешто учиним за свој народ. Откако сам отишао у пензију, стално сабирам свој живот. Шта сам то урадио за ову друштвену заједницу. Ништа? Ко сам ја? Нико и ништа? А желим да будем неко и нешто и хоћу да урадим корисну ствар. Нећу више да будем анониман. Радио сам неколико међународних пројеката, пре одласка у пензију, и сакупио довољно пара да остварим оно што сам наумио – ухвати ме он под руку и издвоји из масе.

Са још неколико људи стигосмо до реке. Упитах га шта је то испланирао.

– Отићи ћу на војни отпад и купити све што ми треба за постављање понтонског моста. Нека кошта шта кошта. За сваки случај, купићу и неколико десантних чамаца који ће стално бити у употреби. Него, ти би могао да ми предложиш још нешто да урадим, да истински останем упамћен у народу – затражи Стојан савет.

– Нисам ти ја, Стојане, ни за какав предлог. Зашао сам у године, времешан сам тип и мозак ми је сува дреновина. Ништа из њега не може да се исцеди – покушах да избегнем обавезу.

– И то ћемо да решимо. Леп је дан, запара је, иди накваси мало мозак. Тако ћеш доћи и до идеје – поче он да се смеје и снажно ме гурну раменом. Ја се, као каква лопта, скотрљах у Дунав. И заиста сам се добро наквасио. Гледао сам у Стојана док сам излазио из воде и питао се да ли је нормалан и шта сада да му урадим. Да га треснем по лицу или... Онда почех и ја да се смејем.

– Еурека! Имам предлог за тебе, Стојане. Откупи и један тенк амфибију. У детињству сам се у парку шуњао као Винету и кварио заљубљенима рандеву. Дуго сам због тога осећао кривицу. Сада би могао тим тенком амфибијом ноћу да превозиш на другу обалу искључиво заљубљене – ликовао сам док сам Стојану описивао детаље тог подухвата.

У том часу, зачу се полицијска сирена. Окупљени народ опколи неколико патролних кола. До нас су допирали гласови полицајаца. Тражили су да се скуп који није пријављен надлежнима одмах растури, како они не би били приморани да примењују силу.