Vanredna situacija

Nisam jedini koji je uznemiren budućom obnovom Pančevačkog mosta. Strepim da će me taj neodložan neimarski poduhvat na duže vreme odvojiti, kao i mnoge druge, od rodbine i prijatelja koji žive u Krnjači, Borči, Ovči i drugim naseljima na levoj obali Dunava. Zato mi je pažnju privukao taj oglas u rubrici "Obaveštenja" koji je najavljivao hitno osnivanje Štaba za vanredne situacije nazvanog "Pančevački most". Skup zainteresovanih, stajalo je u oglasu, održaće se u blizini stanice Beovoza, na desnoj obali Dunava.

Budući da su meteorolozi četvrtak najavljivali kao lep dan, požurih da i ja dam svoj doprinos formiranju tako važne institucije. Jer, nema nam spasa sve dok se građani ne organizuju. Vlast je vlast, ali nju ne svrbi mnogo tamo gde i stanovnike Beograda.

Ispod Pančevačkog mosta zatekoh mnogo ljudi. Svi su na košuljama i majicama imali papirnati bedž sa natpisom "Snađimo se sami". Neki čovek, krupan, proćelav, oštrih crta lica, pope se na betonski blok, da bi svi okupljeni mogli da ga vide, i objasni zašto je došlo do inicijative za osnivanje Štaba za vanredne situacije "Pančevački most".

– Glavni razlog je taj da za vreme trajanja opravke mosta obezbedimo i druge načine prelaska ljudi sa jedne obale na drugu, kako bismo građane spasili od eventualnih stresova, rastrojstva, srčanih i moždanih udara, kolabiranja, što će se najverovatnije događati u dugim redovima u danima najavljivanog žarkog leta. Jednostavno, pokušaćemo da izbegnemo stvaranje ludnice sa obe strane Dunava, za šta će postojati idealni uslovi – govorio je ovaj div od čoveka.

– Pređimo sa reči na dela. Dajte konkretne predloge šta nam valja činiti – začu se nečiji prodoran glas.

Onaj prvi govornik siđe sa betonskog bloka, da bi ustupio mesto čovečuljku koji je stalno poskakivao dok je govorio, kako bi svi mogli da ga vide.

– Predlažem okupljenima, kao i prijateljima i rodbini sa druge strane Dunava, da izbegavaju čekanje u redu pred mostom. Leto je pred nama, pa neka među starim stvarima na tavanu nađu one prabakine dugačke gaće, koje su se nosile ispod širokih suknji. Te gaće su najsigurnije sredstvo za prelazak reke, jer se naduvaju kao baloni kad se uđe u vodu...

– Ma, dajte, ljudi, zašto komplikujemo stvari. Svako od nas i naših rođaka ima u komšiluku vulkanizera. Otkupite po jedan "šlauf" koji ćete nositi u kesi iz samoposluge. Kad budete hteli da pređete na drugu stranu Dunava, treba samo da dođete do punkta i na jednoj i na drugoj obali, gde ćemo naduvavati "šlaufe" – pope se na betonski blok treći govornik, ali se ni on tu ne zadrža, jer ga neko povuče dole.

Sada smo mogli da vidimo mladića moderno odevenog, kao da je maneken.

– Ovo što ću predložiti ima romantičnu, a ne komercijalnu stranu. Moj je splav velik i opremljen kao bašta nekog restorana. Prebaciću sajlu preko Dunava, u blizini mosta, montiraću čekrk i prevoziću Beograđane bez dinara nadoknade. Jedino će morati, dok splav tiho i sporo prelazi s jedne strane na drugu, da plate ono što popiju. Imaće doživljaj o kojima će pričati svojim unucima – reče momak veselog lika.

– A zašto da ja tebi plaćam kafu, kad u mom dvorištu stoji neiskorišćeno drveno korito za pranje veša. To će biti moj kanu i sigurno je prevozno sredstvo. Prevoziću i sebe i druge i biće svima dobro – viče neko iz mnoštva okupljenih ljudi.

Okrenuh se i htedoh da napustim ovaj skup, kad naleteh na prijatelja Stojana Stojanovića, inženjera, koga dugo nisam video. U mom pogledu video je i pitanje – otkud on tu?

– Ovo je jedinstvena prilika da nešto učinim za svoj narod. Otkako sam otišao u penziju, stalno sabiram svoj život. Šta sam to uradio za ovu društvenu zajednicu. Ništa? Ko sam ja? Niko i ništa? A želim da budem neko i nešto i hoću da uradim korisnu stvar. Neću više da budem anoniman. Radio sam nekoliko međunarodnih projekata, pre odlaska u penziju, i sakupio dovoljno para da ostvarim ono što sam naumio – uhvati me on pod ruku i izdvoji iz mase.

Sa još nekoliko ljudi stigosmo do reke. Upitah ga šta je to isplanirao.

– Otići ću na vojni otpad i kupiti sve što mi treba za postavljanje pontonskog mosta. Neka košta šta košta. Za svaki slučaj, kupiću i nekoliko desantnih čamaca koji će stalno biti u upotrebi. Nego, ti bi mogao da mi predložiš još nešto da uradim, da istinski ostanem upamćen u narodu – zatraži Stojan savet.

– Nisam ti ja, Stojane, ni za kakav predlog. Zašao sam u godine, vremešan sam tip i mozak mi je suva drenovina. Ništa iz njega ne može da se iscedi – pokušah da izbegnem obavezu.

– I to ćemo da rešimo. Lep je dan, zapara je, idi nakvasi malo mozak. Tako ćeš doći i do ideje – poče on da se smeje i snažno me gurnu ramenom. Ja se, kao kakva lopta, skotrljah u Dunav. I zaista sam se dobro nakvasio. Gledao sam u Stojana dok sam izlazio iz vode i pitao se da li je normalan i šta sada da mu uradim. Da ga tresnem po licu ili... Onda počeh i ja da se smejem.

– Eureka! Imam predlog za tebe, Stojane. Otkupi i jedan tenk amfibiju. U detinjstvu sam se u parku šunjao kao Vinetu i kvario zaljubljenima randevu. Dugo sam zbog toga osećao krivicu. Sada bi mogao tim tenkom amfibijom noću da prevoziš na drugu obalu isključivo zaljubljene – likovao sam dok sam Stojanu opisivao detalje tog poduhvata.

U tom času, začu se policijska sirena. Okupljeni narod opkoli nekoliko patrolnih kola. Do nas su dopirali glasovi policajaca. Tražili su da se skup koji nije prijavljen nadležnima odmah rasturi, kako oni ne bi bili primorani da primenjuju silu.