Морамо да се вратимо

Под дрветом у башти Војислава Јовића стоји округли сто. "Направио сам га кад је долазио Чеку, да не седимо за четвртастим", шеретски се смеје један од последњих Срба из села Свињара, три километра јужно од Косовске Митровице. Од 600 српских сељана, после 17. марта 2004, у Свињару су остали само Војислав, некадашњи рудар из Старог трга, и његова жена Даринка. "Сад ми је лакше. Некад сам имао плату од хиљаду марака, па сам морао да мислим шта ћу с толиким парама. Сад се скупи 80 евра. Довољно за конопац", не престаје да се смеје Војислав, звани Иско. Црним хумором тера црне мисли. Каже да нема проблема са комшијама Албанцима, а Србе виђа на неколико сати сваког дана, кад се протерани врате да виде своја имања. Дођу возом у 11, оду у 3. "Траже купце за куће, па их не нађу", мисли Иско.

"Лако је Јовићу, али то како он живи није реално", објашњава његов бивши комшија Драгомир Симић. "Ја сам пробао да се вратим и живео сам годину дана у својој кући, од маја 2005. до маја прошле године. Сваке ноћи су ме нападали. Нормално да неће Јовиће да нападају кад је остало само њих двоје. А било нас је 600. Боље ми је овде у једној соби него тамо у пет соба које сам имао", каже Симић.

То "боље" су две недовршене зграде у центру Звечана у којима живи 27 породица протераних из Свињара, са десетак деце која се играју око баре између зграда. Јак мирис амонијака шири се из те баре и поточића којим отпадна вода клизи низ падину ка првом канализационом отвору. Зграде је почео да гради Координациони центар у време Небојше Човића, како кажу садашњи станари, за младе брачне парове. После мартовског погрома, у станове са голим зидовима ушли су протерани, па од завршетка градње, док су ту принудни станари, нема ништа. У међувремену, жртве погромаша су морале саме да уводе струју и да се сналазе без воде и канализације у условима према којима и живот у београдским фавелама изгледа као боравак у пристојном хотелу.

"Овде нема етничких злочина, сви су просто економски", покушава да новинаре убеди Лари Милер из полиције америчке државе Мичиген, тренутно у служби Уједињених нација, задужен за надзор над Косовском полицијском службом у митровичкој области. "Куће су празне, па је нормално да се деси да неко обије врата и украде нешто. То би вам се десило и у Београду да оставите свој стан празан неколико месеци", говори Милер у контејнеру у Свињару који служи као станица КПС-а.

Расељени не верују полицијским аргументима. "Ништа мени не треба, само да ми гарантују живот", каже Драгомир Симић, сумњајући у сва обећања косовских привремених институција и међународних званичника.

Генерал-мајор Рахман Рама заменик је команданта Косовског заштитног корпуса (КЗК), оружане формације коју је Запад направио да би примирио бивше припаднике ОВК. Рама је био један од вођа те терористичке организације, а сада су људи под његовом командом задужени, између осталог, за обнављање српских кућа у Свињару које су запаљене и опљачкане пре три године. Питамо га зашто КЗК није тада интервенисао да спасе угрожене и да ли би могао да спречи евентуалне нове немире.

"Ми немамо овлашћења да одржавамо безбедност, то је у надлежности Кфора, Косовске полицијске службе и полиције УН", одговара Рама, објашњавајући да је КЗК подељен у шест зона и да у свакој од њих има око 300 припадника.

"Колике су вам плате?", питамо. "Код нас су плате тајна, а не верујем ни да бисте ви мени рекли колика вам је плата да вас питам. Али, могу да кажем да су оне у просеку примања на Косову", тврди генерал. Значи, око 250 евра.

"Командант је сиротиња", "провоцира", колегиница из "Блица".

"Као и сви грађани Косова, али биће боље у будућности", закључује Рама, препуштајући својим подређенима да покажу како су обновили српске куће.

Расељени из Свињара жале се на "мајсторе" из КЗК-а и причају како је једном који је пробао да се врати нога пропала кроз тавански под. Једва је човек извукао. Милорад Радивојевић каже да је пре два месеца водио једну енглеску телевизијску екипу да погледа обновљене куће. "Кад сам им показао пет-шест зграда, рекли су ми: ’Ово је Потемкиново село’".

Другог енглеског новинара који је био у Свињару помиње и један од водећих косовских новинара. "Написао човек да је у селу видео Србина који има два зуба у глави, растављена, и да су ти зуби у ствари Срби и Албанци." "Али су у истим устима", покушавам да наставим метафору засновану на Исковим зубима. Нема одговора.

Питам онда да ли би Албанци прихватили одлагање решења статуса које предлажу Руси. "Ако нам Буш или Бернс кажу да треба да сачекамо још годину дана, народ ће то прихватити и стрпети се", каже колега из Приштине, одбијајући затим могућност да зарад уласка у Европску унију Албанци одустану од независности. "Ми је чекамо 15 година и нећемо мењати државу за ЕУ", тврди он.

На састанку са представницима албанских странака весела атмосфера. Прича се о Београду, заједничким успоменама... А онда о оном битном. "Ахтисаријевим планом Срби добијају највећи степен децентрализације и преноса овлашћења", говори један саветник Агима Чекуа као да понавља добро научену рецитацију. "Па, и Србија Албанцима нуди то исто", одговарам. Саветник ћути и одмахује главом, али се у разговор опаском: "Добра логика" укључује представник Демократског савеза Косова, странке коју је основао покојни Ибрахим Ругова.

У соби су и Американци, дипломатски представници Сједињених Америчких Држава у Приштини. Једног од њих занима шта ме је изненадило током посете Косову. Кажем да нисам очекивао да ћу видети толико великих кућа и толико бензинских пумпи.

"Одакле новац за то", питам.

"Од људи који раде у иностранству, мада смо сигурни да је добар део у ствари прање новца."

"Има ли Косово икакву економску перспективу?"

"Тешко... Мислим да ће главни извозни производ Косова још дуго бити радна снага. Али, тако је и Ирска успела да се развије, па може и Косово."

"Како, кад Европа затвара границе и не жели да пушта нови талас масовне имиграције?"

"Албанци ће отићи на Запад овако или онако, легално или илегално, јер већина има рођаке тамо и снаћи ће се некако. Где има посла, биће и радне снаге."

"А шта је са лигнитом? Чуо сам за албанске процене да би Косово могло да зарађује и до 150 милиона евра годишње од извоза струје."

"То је тачно и могло би да се догоди."

"Да ли би тај новац био довољан за Косово?"

"Довољан? За шта? За функционисање државе? Не верујем."

Нешто од онога што је уништено у мартовском насиљу полако се обнавља, као Црква светог Николе у Приштини у чију су реконструкцију УН и привремене власти уложиле више од 420.000 евра. Околина цркве ипак сведочи да је градња у приватној иницијативи много бржа и ефикаснија, па се у близини храма граде високе стамбене зграде на местима на којима су донедавно биле приземне куће.

Из корова у башти једне од напуштених српских кућа око цркве пробијају се црвене руже. У контејнеру у Грачаници Благуна Трајковић с поносом показује слике снимљене на дан када је поново отворена црква спаљена 17. марта. Трајковићи су стара грађанска породица из Приштине, чији су припадници генерацијама били црквењаци у Цркви светог Николе. И Благуна је свакодневно бринула о њој пре него што је у марту 2004. са супругом Илијом морала да избегне из Приштине. Од тада живи у контејнеру. И нада се. "Вратићемо се ми, морамо да се вратимо", храбри сама себе.