Аутоголови српске пољопривреде

У исхрани говече користи многе споредне производе ратарства и индустрије и претвара их у најквалитетније производе за исхрану људи.

У производњи кукуруза, осим зрна које се уноси у амбаре и користи највише за узгој свиња и живине, на њивама остаје огромна количина биљне масе која се данас, због недостатка говеда, заорава или пали. Та заорана или спаљена маса у себи садржи око једне трећине енергетске вредности произведеног зрна по хектару. То значи да при приносу од девет тона сувог зрна по хектару, држањем говеда и коришћењем енергетске вредности биљне масе у силираном облику у исхрани, уместо девет тона имамо принос од 12 тона сувог зрна по хектару!

При производњи шећерне репе, на сваком хектару остаје 20 до 30 тона биљне масе листа и глава која се најчешће заорава. Заоравањем њихове хранљиве вредности, по хектару се заорава више од 200 килограма јунећег меса.

Како стоје ствари по питању говедарства? Катастрофално! То се може закључити и без егзактних статистичких података. Може се проћи кроз више села а не видети говеђи папак у стајама сељака. Ономад, на телевизији рекоше да је у последњих десет година број крава у Србији смањен за 300.000 грла. То је наставак сиромашења које је почело пре пет или шест деценија. Нигде Србија није показала такву немоћ као у спречавању сиромашења ове врсте. Додуше, у селима једва да ћете срести неког сељака. И они нестају. Полако, али сигурно. Данашњу пољопривреду у великом броју села у Србији јужно од Саве и Дунава сачињава пластеничка и малинарска производња којом се баве већином сеоски учитељи и наставници. Обе производње су интензивне, нарочито пластеничка, која се не може замислити без стајњака и великих количина воде за наводњавање. Умиру последњи старци који негују краве музаре, па нестају и последње краве. Пошто земљиште без стајњака учитељи и наставници претворе у бетон, пластеници и малињаци ће се угасити.

Како да се повећа број крава, очува квалитет земљишта и запосли већи број људи?

Уз пуно уважавање ауторитета који су изградили садашњи систем премија и подстицаја, никаквог напретка у том погледу нема. У Пољопривредној стручној служби у Сремској Митровици рекли су ми да осим премије за кравље млеко, земљорадник добија посебна средства по уматиченој крави и крмачи, за стимулисање това јунади, регресирање минералних ђубрива и горива. То више личи на предизборно удварање земљорадницима, него на меру која треба да обогати ову земљу сточарством. На тај начин неће се повећати број крава, нити ће се унапредити тов јунади.

Ако основ у рационалном коришћењу ресурса у пољопривреди чини крава, а она то и јесте, онда треба поћи од ње. Данас у Војводини има домаћинстава која у закупу обрађују 100, 200, 500 па и више хектара, али немају ни једне краве. Одмах се види да тај закупачки однос није домаћински однос према земљишту. Циљ закупца јесте да из земљишта исцрпи све резерве плодности, а онда ће га напустити и оставити пустош. Њему не пада на памет да нађубри туђе земљиште. А тражи регрес за гориво или минерално ђубриво. То би био довољан разлог да се, уместо давања у закуп, необрађено земљиште, због бољег газдовања, што пре прода. За разлику од закупца, власник има другачији однос према земљишту. Пре свега, да би одржао његову плодност, он ће га ,,хранити” стајњаком. Стимулативном премијом за млеко, повећаће се број крава. Повећањем броја крава, повећаваће се број телади за приплод и тов, повећаће се површине под крмним биљем и количина квалитетне хране, а тиме и количина произведеног млека, па ће земљорадник своју рачуницу да нађе кроз премију за повећану количину млека. (Овде је реч о принципу премирања, а не о висини премије). То је једини пут и за успостављање одговарајуће сетвене структуре земљишта: житарице, индустријско, крмно биље, поврће.

Да је премија за намужено млеко најисправнији пут за подстицај укупне пољопривреде, говори нам један пример из прошлости. Ради повећања броја крава и производње млека, седамдесетих година 20. века увезено је из Немачке неколико стотина приплодних јуница, али оне никада нису давале млеко. Убрзо после увоза – јунице су завршиле у кланицама. Наиме, са Израелом је био закључен извоз предњих јунећих черека по веома повољној цени. Пошто у то време није било довољно утовљене јунади, држава је премијом за утовљену јунад осудила на клање увезене јунице. Власници су видели да им је боља рачуница да јунице пошаљу на клање и одмах добију премију, него да их девет месеци хране и чекају да се отеле, да би добијали премију за намужено млеко. Држава је тако својом мером радила у корист своје штете. Аутогол.

Према томе, све подстицајне мере у пољопривреди (регрес за гориво и минерално ђубриво, подстицај за тов јунади) треба да буду реализоване кроз премију за млеко. Ако земљорадник држи краве, преко премије за млеко биће повећан број телади за тов, а висином премије наћи ће рачуницу за утрошену нафту, а ако не држи, нема ништа.

Треба упамтити за сва времена: Да би од телета постала крава, мора да се негује и храни две и по године, а то кошта. Нико нема право да изазива потресе који могу да изазову клање крава. У овој земљи, која се Србијом зове никада не може да дође до хиперпродукције млека да не би могло корисно да се употреби. На стотине артикала од млека и на бази млека може да се направии да се извози. Али, као у шаху, мора да се мисли бар за два или три потеза унапред.

Доктор биотехничких наука, Сремска Митровица