Реклама или информација

Последњих година постало је модерно бити пи-ар менаџер или српски речено – директор, шеф или руководилац сектора (службе) "односи с јавношћу". Иако у опис рада пи-ар менаџера спада веома широк опсег послова, ова професија се некако одмах везала за медије. Једино што је постало важно јесте умеће комуницирања са новинарима и присуство фирме (директора) у штампи, радио, ТВ програмима и то све за – џабе.

Стога је поводом прославе десетогодишњице Друштва за односе с јавношћу агенција ГФК из Београда спровела истраживање на тему сарадње пи-ар менаџера и новинара. Ко је вештији?

Новинари из 49 редакција кажу да пи-ар професионалци "покушавају да их искористе као бесплатну рекламу, искључиво за промоцију свог клијента, да само компликују комуникацију, да су надмени, те да често нуде новац или друге погодности (путовања, поклоне...)".

Ево и цитата представника "седме силе":

– Нису у свим фирмама неопходни, пренаглашава се њихов значај; Они не знају да одвоје битно од небитног, нити рекламу од информације; Препрека су на путу до директора; Пи-ар се преозбиљно схвата; Многи мисле да је то данас најатрактивније занимање које се доживљава као изазов.

Да није све тако црно потврђују и речи хвале. Новинари нису могли да порекну и да су многи запослени у агенцијама и пи-ар службама предузећа, политичких странака, министарстава, владиним и невладиним организацијама... "увек доступни и на располагању медијима, да им олакшавају посао и доприносе квалитетнијем информисању јавности, да стручније репрезентују институције и компаније него оне саме".

Већина новинара (58,3 одсто) сматра да је ова делатност у Србији развијена и да расте број агенција. Нешто мањи проценат новинара (37,5 процената) пи-ар посленике оцењује као недовољно и неадекватно образоване, агресивне, наметљиве, недоступне, неорганизоване и споре, као људе који пружају непотпуне информације и празну причу.

Највећи проценат новинара (19) препоручује пи-ар менаџерима да изврше селекцију информација, а не да то очекују од новинара, затим да се образују и уче из светских искустава (15), да више воде рачуна о занимљивости информација за ширу јавност, а не само о реклами (10)... Неки одговори могу послужити и као путоказ у ком правцу ваља развијати ову струку код нас:

– Пи-ар кадрови морали би да буду људи са факултетом, а не приучени, затим би требало да прођу новинарски рад и упознају се са функционисањем медија како не би очекивали немогуће. У владиним институцијама пи-ар службеници, такође, требало би да пораде на себи. Често избегавају новинаре, дешава се да су нељубазни, а морали би да имају сталан контакт са новинарима.

Одговори људи из пи-ар служби, међутим, показују да и њима није лако. Највећи број сматра да је због све веће конкуренције све израженији тренд сензационалистичког и таблоидног извештавања, као и да новинари нису довољно упознати са темама о којима извештавају. По њиховом мишљењу, новинари извлаче речи пи-ар представника из контекста, и коначно, у оквиру медијских кућа, сматрају, не постоји специјализација за поједине теме или делатности.

Новинари с друге стране, желе да имају чешће контакте са компанијама, владиним и невладиним организацијама, а мање са пи-ар службеницима "посредницима". По њиховом мишљењу људи у пи-ар службама су без адекватног образовања, агресивни и неселективни, те стога да би се унапредила делатност пи-ара посленици морају боље да разумеју медије и да буду отворенији и ефикаснији.