Сепаратисти на кормилу Белгије

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Белгијске поделе – политичке, језичко-националне и економске – од минулог су викенда израженије. После недељних парламентарних избора, на којима је влада либерала и левог центра премијера Гија Верхофштата претрпела пораз, новонастала ситуација пореди се са увертиром у кризу, која би, на националном плану, могла да има далекосежне последице.

Предсказана ескалација валонско-фламанских ривалитета, у смислу колизије интереса подвојених ентитета, добија на значају, ако се узме у обзир да је нови мандатар, шеф фламанских демохришћана Ив Летерм стекао популарност као покрајински премијер Фландрије. Градио је каријеру, неретко подстичући националистичко-аутономашке чарке између белгијске Савезне управе, провинцијских влада Валоније и Фландрије, и престоничке регије са посебним статусом, Брисела.

Прелиминарни резултати, које је објавила изборна комисија, сведоче о уско националном опредељењу бирача који су у недељу, у репрезентативном броју, изишли на изборе. Преко деведесет одсто Белгијанаца је гласало – тамошњи изборни закон прописује бирачку обавезу. Евентуални изостанак се мора писмено оправдати на суду.

Најјача странка, Летермови фламански демохришћани освојили су 31 мандат. Истовремено су либерали досадашњег премијера Верхофштата, изгубили седам мандата, па сада располажу са свега 18 посланичких места. Странка "последњег Белгијанца", Верхофштата – залагала се за јачање белгијског јединства, уз настојање да реформише превазиђена начела подвојености, која су кочила функционалност заједничке државе – обрела се у сендвичу између Летермове конзервативне деснице и екстремне деснице. Фламс беланг, сепаратистичка странка фламанског интереса, освојила је само за глас мање од либерала, који су у два мандата, од 1999. године наовамо, покушавали да одстране "тамне мрље са свебелгијског националног огледала".

Гледано кроз теорију изборне рачунице, убеђени фламанац Летерман, могао би да оформи владу уз подршку екстремне деснице. Његово националистичко поимање, ипак, не сеже тако далеко, да би успоставио сарадњу коју одбијају све остале парламентарне странке – Фламс беланг је суочен са специјалним видом изолације, названим санитарни кордон.

Логичнији корак ка формирању нове владе било би склапање коалиционог савеза Летерманових демохришћана са белгијском грађанском левицом. Оваквој се коалицији, међутим, дају тек теоретске шансе. Припадници левице, међусобно подељени на фламанску и на валонску фракцију – заједно би, упркос претрпљеним губицима на недељним изборима, били најјача странка – практично не сарађују једни са другима. Са друге стране, фламански демохришћани, најјача странка у Фландрији и на целокупној белгијској територији, нема контакте са валонским социјалистима. Повод отворено израженој нетрпељивости у вези је са интервјуом који је нови белгијски мандатар, Фламанац Латерман дао једном француском листу. У њему је испољио сумњу у умне способности франкофоних Валонаца, "који нису довољно интелигентни да науче бар неколико фламанских поштапалица".