Ни Туцовић, ни Чавез

У прилогу М. Калика "Идеолошка конструкција" ("Политика" 3. јул) споре се неке тезе из мог прилога "Извињење као морална тољага" ("Политика" 28. јун). Сажето ћу одговорити на три главна приговора. (1) Помињање Б. Тадића уз име В. Бранта може само параноидном или бар високо сензибилном "патриотском" мишљењу зазвучати као изједначавање Србије са Трећим Рајхом. Ни говора о томе. Зар није довољан доказ за то што сам недвосмислено закључио да сви треба свима да се извињавају. У Варшави 1970. нико није ни помишљао на узајамно извињење.

(2) Једнострана је Каликова оцена да је Југославију разбио међународни империјализам. Колико год било сложено међуделовање унутрашњих и међународних чинилаца у овом процесу, за ратни сукоб су ипак одговорнији домаћи од страних субјеката. На Вуковару се нису тукли ренџери него Срби и Хрвати, а у Сребреницу нису ушли странци него домаћи "ослободиоци" под кокардама. Морамо бити свесни околности да посматрање властите нације или државе као једине или као главне жртве увек смањује реалистичност процене, узбуђује и води лагодном домишљању, а не саморефлексивном критичком промишљању.

(3) Не мање је спорна теза да данас одбрана нације "има леви карактер". Још од К. Маркса приоритет левице није национални него класни интерес, премда је левица у прошлости, (а и данас) тактички користила национална осећања у борби против разних империјализама и колонијализама. Однос левице и национализма је замршен и вишеструко опосредован. Ипак, за разлику од либерализма и конзерватизма, савез левице и национализма јесте непринципијелна коалиција. Доследној левици национализам никада није био стратешки циљ, многим либералима и конзервативцима јесте. Штавише, левица је неретко предњачила у критици властитог национализма и у томе је разлика између Д. Туцовића и С. Милошевића. У том смислу јесте натегнуто и Каликово поређење Милошевића са политиком Х. Чавеза. Први се ослањао на ратне профитере и тајкуне, залагао за "шведски социјализам", и тек се у Хагу оборио на империјализам. Други сузбија крупни капитал, брани латиноамеричку сиротињу и доследно се опире САД. Први је пркосио свету лишен међународног ослонца, други се опире империјализму, али уз шири ослонац суседа. Први је деловао стамено, речито и наизглед логички необориво, али је водио импровизовану унутрашњу и хазардну спољну политику. Други делује разуздано, али изгледа да није непрорачунат. Први је виђен као непријатељ код скоро свих суседних нација (сарађивао је са крајњом десницом и изричито рекао да највише поштује Шешеља), други налази савезнике у сродној левици. Због напред реченог правдање Милошевића Чавезом јесте уствари "одбрамбена агресија" која се труди да нормализује спој поларних супротности: национализма и левице. Ово залагање чак је блиско "револуцији здесна" којом се на неки начин растерећују од одговорности за рат и сви други у Србији који су 1990-их нормализовали национализам (СРС, СПО, ДС, ДСС).

У прилогу мог опонента нејасна је и употреба растегљивог појма патриотизам. Треба јасно раздвојити патриотизам од национализма. Критички, а не слепи патриотизам јесте противотров национализму, али може бити и опасан мит. Ретко је патриотизам био лишен национализма, чешће је био фасада разних искључивости. Треба увек у свакој конкретној ситуацији пажљиво пратити процесе национализoвања патриотизма. Није питање има ли чистог патриотизма, него да ли је ова врста лојалности властитој држави и народу надмоћна над национализмом? Дакле, ради се о одмереном одређењу приоритета унутар патриотске лојалности, а не о потпуном искључењу националног осећања из патриотизма. Колико год наш простор неговао особено схватање нације, о неким универзалним критеријима мора се водити рачуна.

Левица се мора раздвојити од национализма. За оне који су лојални пореклу, демократија јесте дебата углавном око процедуре, национални интерес је неприкосновен, а капитализам углавном безалтернативан. За левицу, пак, друштвеноекономска једнакост јесте предуслов међунационалне једнакости, а не обрнуто. Зато је приоритет левице скандализација противречности капитализма, а не истицање жртве властите нације. Шовинизам и империјализам великих никако не може бити покриће за правдање национализма код левице малих народа. Данас је нормализација националног хегемона реторика у спречавању интернационалне просветитељске нормалности. Чак и када је позивање на национални интерес оперативно и политички корисно, у стратешком смислу то не може бити циљ левице.

Професор Филозофског факултета у Београду