Београђанка у лику сељанке

На овогодишњем 52. Стеријином позорју у Новом Саду Стеријина награда за глуму припала је и београдској глумици Дари Џокић. Позната драмска уметница награђена је за оригинално тумачење Милице у представи "Одумирање" Душана Спасојевића, у режији Егона Савина и извођењу Атељеа 212. Затекли смо је у преподневним сатима у овом позоришту, непосредно пре почетка пробе комада "Путујуће позориште Шопаловић" Љубомира Симовића у режији Томија Јанежича.

Дара Џокић се од најранијег детињства бави глумом. Рођена Београђанка, одрасла на Звездари, дипломирала је глуму на Факултету драмских уметности у Београду у класи Миње Дедића. Први ангажман добила је у позоришту "Бошко Буха", да би је годину дана касније на иницијативу Мирослава Беловића, Мира Траиловић довела у Атеље 212 (1980. године) чији је стали члан до данас. Позоришна публика памти је по представама: "Марија се бори са анђелима", "Метастабилни Граал", "Просјачка опера", "Чапља", "Свети Георгије убива аждаху", "Кнегиња из Фоли-Бержера",  "Иза кулиса", "Марија Стјуарт", "Лепотица Линејна". Остварила је велики број филмских и телевизијских улога и освојила многа престижна глумачка признања.

Шта за Вас значи Стеријина награда за глуму?

Чудно је то осећање. Стеријина награда за глуму јесте највеће еснафско признање. Много пута сам гостовала на Позорју, и као млада глумица, и у неком средњем добу. То више није та радост као када се деси у младости. Много више ме чини срећном што видим да се мом успеху радују моји пријатеље и колеге. То ми је највећи комплимент и чини ме посебно срећном.

Везују Вас, превасходно, за улоге урбаног типа, а освојили сте Стеријину награду за лик сељанке Милице у комаду "Одумирање", чија радња је смештена међу проређене и остареле становнике неког већ полуживог села у Србији?

Играла сам и неке, да тако кажем, руралне улоге, али публика ме претежно везује за урбане. Без обзира што сам рођена у Београду, то не значи да не осећам наше село. Одлазила сам на село, родитељи су ми пореклом одатле и имала сам контакте с тим амбијентом. Спасојевићева Милица је вероватно покупила особине свих мојих предака на једном месту, свих тих жена које сам у животу стигла да упознам, са чијом се судбином овако урбана идентификујем. Није ми било тешко, близак ми је тај језик, тај акценат имам у ушима, и те гестове. Једноставно, то је нешто што носимо у неким својим генима. Када смо прочитали комад "Одумирање", били смо узнемирени и узбуђени. Чудна судбина везује ме за Егона Савина. Играла сам у његовог првој представи овде у Атељеу 212. И онда се више од двадесет година нисмо срели, да би се нашли у овом комаду. То ме јако радује. Егон је у својој пуној редитељској зрелости, имао је поверење у овај комад за који смо се сви везали.

Никада нисте маштали о Офелији и Јулији... Позоришна публика најчешће Вас везује за насловни лик у Шилеровом комаду "Марија Стјуарт", у режији Љубомира Драшкић, за који сматрају да је круна Ваше каријере. Да ли и Ви делите то мишљење?

Ни као млада глумица нисам прошла тај репертоар о којем маштају младе глумице. Нисам ишла тим путем – да играм те, како се каже, младе наивке. То сам прескочила. Чини ми се да нисам ни тај тип глумице, више сам волела да експериментишем, да радим у разним трупама... Незаборавна је сарадња са Љубишом Ристићем и КПГТ-еом, позориштем "Бошко Буха", Атељеом. Играла сам оно што су ми нудили, неки урбани репертоар и савремене приче. И неки мој избор би био "Марија Стјуарт" као важно место у биографији. Ту је и Катарина у комаду "Свети Георгије убива аждаху".

Да ли и даље остајете при тврдњи да позориште тумара и тражи излаз из овог стања у којем сви чекамо Годоа?

Позориште је, заправо, есенција духа целог народа, духа времена, света у којем живимо. Позориште је место где се то најбоље препозна. Неко ко не зна и ко нас не познаје, пратећи пажљиво позоришна дешавања могао би много тога да научи о нама. Да види шта се овде дешава. Да упозна све наше проблеме, особености, тумарања ...

Често сте долазили на идеју да се одрекнете глуме. Зашто?