Победничка стратегија Ангеле Меркел

Две недеље уочи парламентарних избора, за немачке истраживаче јавног мњења и аналитичаре као да нема сумње ко ће у новом сазиву Бундестага добити већину и мандат за састав нове владе – канцеларка Ангела Меркел, по трећи пут.

Шефица немачке владе истиче, међутим, да ништа није одлучено. На митинзима минулог викенда, у Оранијенбургу и Диселдорфу, апеловала је на бираче да својим првим гласом бирају локалног кандидата.

„Можда бисте другим гласом могли да подржите и моју кандидатуру, радо бих остала канцеларка наредне четири године”, додала је Меркелова, безмало стидљивим гласом.

По немачком изборном закону, првим гласом директно се бирају посланици изборне јединице, док други глас припада странкама. Формула гласи: колико „других гласова”, толико мандата, укључујући и мандате директно изабраних кандидата.

Неколицини коментатора су стидљиви апели канцеларке послужили као повод да укажу на резултате актуелних анализа које показују да се однос популарности два најизгледнија кандидата – демохришћанске шефице владе и њеног социјалдемократског ривала Пера Штајнбрика – осетно смањио. Популарност Штајнбрика, већ проглашеног „сигурним губитником”, премашила је границу од 35 одсто подршке бирача. Меркелова може да се ослони на апсолутну већину бирача – на педесет и један одсто, што је, истини за вољу, за десетак одсто мање него пре недељу дана, али и даље довољно за победу.

Полазне позиције владајуће Демохришћанске уније (ЦДУ) и најјаче опозиционе странке, Социјалдемократске партије (СПД), толико су удаљене једна од друге да није реално очекивати неочекивани обрт. Популарност ЦДУ константно се креће између 40 и 42 одсто, док је СПД уочи минулог викенда први пут ове године премашила границу од 25 одсто популарности.

Чему онда стидљиви апели канцеларке у њеним изборним наступима?

Познаваоци Меркелове тврде да она користи сваку прилику да подсети своје изборне стратеге на изборе 1972, када су социјалдемократи, предвођени тадашњим канцеларом Вилијем Брантом, остварили најубедљивију победу у њиховој историји. Тријумфовали су са 45,8 одсто освојених гласова, премда је уочи избора другачије прогнозирано. Тадашње анализе су фаворизовале демохришћане са подршком од 51 одсто, насупрот социјалдемократа са 41 одсто.

По тадашњим постизборним проценама, ЦДУ је изгубила изборну трку јер је била исувише сигурна у сопствену победу. Са друге стране, социјалдемократама је пошло за руком да „у пет до дванаест” мобилишу своје бираче и – победе.

„Анализе бирачког расположења су оно што јесу – скице популарности и ништа више”, каже шеф фракције ЦДУ у Бундестагу Волкер Каудер.

По њему, прогнозе су само средство да се мобилишу бирачи да у што већем броју изиђу на биралишта, да у ноћи после избора не би било изненађења.

„Сваки присталица наше странке који не изиђе на биралиште у убеђењу да је победа сигурна у ствари је несвесно наш противник”, закључује Каудер.

Друга непознаница за Меркелову представља питање хоће ли коалиционом партнеру, немачким либералима (ФДП), поћи за руком да премаше цензус од пет одсто да би ушли у Бундестаг. У супротном, намеће се неопходност склапања нових страначких савеза, без обзира на то који резултат ЦДУ оствари. Канцеларки се приписује и ова изрека: „Само да се не деси да, упркос победи на изборима, заузмемо места на опозиционим клупама.”

Меркелова је, наводно, већ опуномоћила тајне преговараче да ступе у контакт са потенцијалним новим коалиционим партнерима. Као најизгледнији партнер намећу се социјалдемократе, тим пре што се њихов најављени савез са Зеленима, по свој прилици, неће остварити. Зелени нагло губе на популарности и, према садашњим анализама, освојили би десетак одсто гласова.

Према писању водећих немачких медија, централа грађанске левице већ се помирила са предстојећим изборним поразом и врши припреме за коалиционе преговоре са демохришћанима. Обим преговора и захтева зависио би, наравно, од постигнутих резултата 22. септембра. Ипак, неки детаљи су унапред познати: будућу велику коалицију предводила би Ангела Меркел као канцеларка, али за њеног изборног ривала Пера Штајнбрика не би било места у тој влади.